|
B R E N D O M A N I J A
Među hiljadama engleskih reči, koje su poput rojeva dosadnih muva napale naš mali siroti jezik, poslednjih godina najčešća reč je brend. Uzeo sam pouzdani Bensonov rečnik i pročitao „brend – marka, žig, znak, žigosati stoku, žigosati kao izdajnika“. Osnovane su čak i državne komisije koje bi trebalo da svetu otkriju srpske brendove, a brenda nigde ni od korova, kao da je u zemlju propao.
Ipak, uzvik „Ovo nema nigde!“, koji Srbi upućuju svom gostu strancu nad jelima zatrpanom trpezom pokazuje da oni veruju kako je naša hrana jedinstvena na svetu. Srbi, naime, zaista misle da se nigde tako dobro ne jede kao kod njih. Zbog toga ćedati sve od sebe da pokažu gostu originalnost srpske kuhinje, koja, u stvari uopšte ne postoji.
Roštilj, na primer, potiče iz arapskih zemalja, a ćevapčići su stigli iz mesta Ingel kod Burse u Turskoj, gde su izmišljeni. Sarme (sarmak) u zelju, vinovom lišću, kiselom kupusu, stigle su nam kao dolme(dolmak), takođe iz Turske, a poreklo vode iz Stare Persije. Zlatiborska pršuta bliska je rođaka one iz Parme, samo se ne
jede uz dinju, što se srbima uopšte ne slaže, baš kao i mleko u čaju. Što se tiče jagnjetine, peku je na ražnjevima, isto tako dobro, ako ne i bolje, u Grčkoj, a još mlađu prasetinu nego što je naša, Španci i Italijani smatraju svojim specijalitetom. Pasulj, kojim se toliko ponosimo, stigao nam je iz Amerike, a jedu ga često i Francuzi, samo sa guščetinom a ne sa svinjskim rebrima, da ne pominjemo Meksikance kojima je to nezaobilazna hrana.
Razmislimo, dakle, šta bi bio naš brend u svetu? Da počnemo od najsitnijeg, od duvan-čvaraka, kojih nema nigde. Čvaraka, istina, ima u mnogim zemljama, a u Americi se prodaju u pravilno isečenim kockicama, ali Srbi su jedini, kao narod strasnih pušača, perverzno spojili dva zadovoljstva – čvarke koji podsećaju na duvan, samo što se ne zamataju u papiriće. Čvarak je inače jedina stvar koja na toploti umesto da se širi, smanjuje se. U Turskoj, takođe pušačkoj zemlji, gde svi puše kao Turci, postoji cigar-burek u obliku hrskavo tople „havane“.
Ajvar – taj srpski kavijar, ukrali su nam Slovenci kao brend, mada u čitavoj svojoj istoriji nisu ispekli ni dve tegle ajvara. U jesen, domaćice sa Čubure šalju poruke svojim sestrama sa Voždovca, poput Indijanki dimnim signalima koji se dižu iz šporeta zvanih „fijaker“ iznesenih u dvorište da se na njima ispeku paprike za ajvar. Pokradene su. Otet im je njihov brend. Ipak, nije sve izgubljeno, umesto ajvara, kao brend se može uzeti i lansirati pindžur - ajvar sa plavim patlidžanom. Evo i recepta iz starog Patinog kuvara: „Na tri modra patlidžana srednje veličine treba spremiti 30 lepih mesnatih babura. Modre patlidžane treba staviti na žar pomešan sa pepelom. Staviti ih u drvenu stupu i tucati drvenim tučkom. Pomešati sa ajvarom drvenom kašikom i na taj način će ajvar ostati lepe žute boje i vrlo ukusan.“
Ukrali su nam i šljivovicu. Opet Slovenci, ali i Česi i Slovaci, no njihova nije ni prineti našoj prepečenici.
Uglavnom, niko na svetu, sem Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka one izvorne, čije se ime u Velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedini pojam koji ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih.
Zbog čega je to baš sljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovog pića krije karakter naroda koji ga spravlja. Slovenska seta i melanholija i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba, sprala suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Sem ruske votke, jedino se, pre no što se ispije čaša rakije, seljaci pobožno prekrste. To niko ne može da nam ukrade, baš kao ni krsnu slavu.
Možda bi brend moglo da bude i naše slatko, koje takođe niko nema. Ta mala zlatna slatka sunca u obliku trešanja koja se ujutru uzimaju kašičicom uz orošenu čašu hladne vode, a posle, naravno, i uz rakijicu, ne mogu ni da se uporede, sa u plastiku upakovanim bezličnim hotelskim džemovima od bogzna čega. Jeste li nekada probali slatko od ruža?
Kao što je ruski brend Molotovljev koktel, naš bi mogao da bude koktel zvani „beton“, sredstvo za najbrže ukokavanje; vinjak i pivo iz boce. Zašto ne i bele čarape na crne mokasine, kao tipična srpska moda? Tako su dva tipa sa čarapama na glavama obila banku, pa su prepoznati kao Srbi. Po čemu? Imali su bele čarape preko lica.
Evo još nečega što bi moglo da bude naš brend! Naše devojke su svakako najlepše na svetu, mnogo lepše od onih koje se pojavljuju na modnim pistama Evrope i Amerike. Mnoge od njih smo već izvezli u svet i one tamo predstavljaju pravo čudo. Ovde kod nas, lepota je, inače, potpuno besplatna. Na zapadu, biti lep, to je profesija, bogatstvo, brend!
Ne treba zaboraviti naravno ni dragačevske trube, naš brend o kome su mnogi već pisali. Ova mlađa braća meksičkih marijača, rođena su ne tako davno, pre stotinjak godina, kada su se u Srbiju, iz ratova, vratile olupane i izubijane trube na kojima su svirana sanjiva povečerja i krici za juriš u smrt. I danas od svega toga ima u njihovoj muzici, za koju je zapanjeni Majls Dejvis rekao da nije čuo ništa slično. Taj brend treba što pre zaštititi jer će nam ga sigurno ukrasti vatrogasci iz Slovenije.
Ostaju nam samo dve stvari koje nema niko drugi na svetu: kajmak i još jedna, koju ću otkriti na kraju ovog malog ogleda o brendovima. Kao što nigde u svetu ni u Njujorku, ni u Parizu, ni u Rimu, nisam mogao da pronađem školjke zvane prstaci, koje žive zavučene u podvodnim stenama, isti je slučaj i sa kajmakom koji se skida sa tek pomuženog i skuvanog mleka, a koji nema nikakve sličnosti sa mladim sirevima kao što je, na primer mocarela, ili pavlakom ili mileramom. Ne znam kako, ali kajmaka se nisu setili ni najudaljeniji planinski stočari po Gruziji, Kavkazu i Tibetu. Zašto su ga izmislili Srbi, to će ostati zauvek tajna, baš kao i poreklo ljubavi prema njemu naših ljudi rasejanih po celom svetu, koji mogu da kupe sve što požele, sem kajmaka. Njihova čežnjaza tim mlečnim proizvodima je tolika da im prijatelji i rodbina odnose kajmak u najudaljenije gradove sveta, a i sam sam imao prilike da, poput krijumčara droge, prenosim kroz stroge carinska kontrole na aerodromu Kenedi u Njujorku to dragoceno jelo. Budući da je najstrože zabranjeno unošenje bilo kakve hrane u Sjedinjene Države, pakovao sam kajmak u velike okrugle kutije od „nivea“ kreme, tako da su me američki carinici prilično prezrivo gledali kao člana gej bratstva. Kakve li radosti, dok su moji prijatelji mazali čačanski kajmak na njujorški hleb.
I najzad, jedna stvar od koje bismo se sigurno obogatili da je izvozimo (problem je u pakovanju), jeste – inat. Kao što Srbi nemaju odgovarajuću reč za splen, ne verujem da Anglosaksonci imaju odgovarajući izraz za inat. Pronalazim inat u Velikom rečniku gde piše: „Namerno izazivačko postupanje protiv nečije volje, prkos, svađa,zavada“. Što je najzanimljivije, tu srpsku osobinu prvi su otkrili Turci, čija je to reč, a kasnije i ostatak sveta, koji nas je zbog inata ili mrzeo ili prekomerno voleo i divio nam se. Ukratko, ta reč je u samoj suštini našeg bića; zbog nje smo dizali bune i pobune, ratovali više od ostalih naroda, zbog inata smo se svađali s drugima, a najčešće sa samima sobom.
I ne samo mi, i naši kučići su velike inadžije. Pogledajte samo: srpsko kuče od jedva deset kila težine juri, laje igrize gume šleperu oddvadeset tona.
I ovaj mali tekst napisan je iz čistog inata, zbog jednog mog prijatelja iz Ženeve koji je tvrdio da Srbi nemaju brendove prepoznatljive u svetu.
Momo Kapor
_________________
svima dobro nikome zlo,nama sta preostane
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Mislim, ne verujem da ćeš baš iz Niša da potegneš na put, znog nekoliko knedli. Inače, doktor mi je strogo zabranio da pravim knedle, jako loše utiče na moj prst! 
PreCednik nam je tu! Malo kasnim, ali uzivanje u petku moze I sada da pocne!
Ne dozvolimo da njemu bude bolje nego nama. 
Cekamo samo dzelata da nam izmakne stolicu ispod nogu. 
i 
, znam kako vam je. I mi smo kroz sve to prošli. Nemoj da se 
No dobro uz takvu premijersku podrsku nije tesko izdurati sve te decenije. 
