Dragi drugari, hvala vam na razumevanju, podrsci, savetima- uopste na tome sto me (sa)slusa(va)te!
Svi ste (smo) u pravu! Istina je da moramo (svi) izdrzati. Istina je da svi patimo, svako na svoj nacin. Istina je da mi tati zelimo samo dobro i da nam nije ni na kraj pameti "da ga negde smestimo", da bismo ga se "resile" (kao problema). Istina je da za svaku varijantu koja postoji mi trenutno nemamo para. Istina je da niko nije u nasoj kozi, pa, cak i ako ima ili je imao dodira sa ovakvim mukama, samo moze da pretpostavi kako nam je, ali ne i "da uziva u tome da to proba"!
Istina je da mi (porodica) najbolje "vidimo" njegove probleme, iako nismo "strucna lica". Istina je da ne moze vise (to je pocelo unazad nekoliko nedelja) da brine o sebi, jer, niti jede kako treba, niti nabavlja hranu, niti pije lekove kako treba...a mi odlazimo i kuvamo, spremamo, trcimo da nabavimo lekove...naizmenicno (kako se dogovorimo), sestra i ja svake nedelje redjamo lekove za celu nedelju (kad isprazni kutiju....znate, onu sto je "podeljena po danima")...i to radimo nas dve vec vise od godinu dana (znaci, od vremena kada je bio "normalan")...ove nedelje je "poceo da tvrdi pazar"- da on sam redja lekove i "ne razume" zasto sam pre neki dan isla od apoteke do apoteke, po kisi, posle milion poslova, i trazila mu "najnoviji lek", koji je lekar preporucio i rekao da pomaze, jer smanjuje demenciju...
....da uzas bude veci, kada sam, konacno, nasla apoteku koja ga je imala, ispostavilo se da lek kosta preko 3000 din, sto me je potpuno dotuklo!?
Apotekar mi je ponudio zamenu, koja kosta 1400 din. Sta cu- pristala sam i uzela!
Vracam se kod njega kuci, usput se jos natovarila kupljenim stvarima, on me docekuje na vratima kao da sam mu pobila celu familiju!?
Ljuti se sto sam uzela lek, ljuti se sto smo ga vodile kod tog lekara, ljuti se sto sam ne kupuje i ne redja lekove!? Samo cu napomenuti da on NEMA POJMA ni kako mu se zovu lekovi, ni kolika mera mu je propisana, ni koliko puta dnevno koji treba da pije! NE ZNA!
Sad onaj deo "s ljutnjom"....naljutimo se mi...pa, ljudi smo, puknemo (u sebi) nacisto! Ali, ne pokazujemo to pred njim...cak pokusavamo da ga smirimo i okrenemo sve na salu...ovih dana ni to ne pomaze! Dosla sam preksinoc kuci malo pre ponoci, na ivici suza...izdrndana, umorna, pokisla, punih ruku (isla sam pravo sa casa, iz "tri lepe"!), sa kesama sa nabavljenim nekim stvarima za ceru, kesom sa tatinim nalazima i lekovima, kisobranom, rancem "od 10 kila" prepunom "ucila" za grcki...noge su mi bile otekle, da sam poslednje korake, do ulaza u zgradu, jedva presla...legla sam i trenutno zaspala! Ja, koja imam snage i energije "za vise osoba"!?
Eto dokle to ide!
Danas, posle "grckog", hvatam bus ka tati...skola u blizini stanice, u bus ulazi "stotina djaka" sa mnom...samo sto smo usli, jedan deckic se rusi, pozlilo mu...mi- matori, pokusavamo da mu pomognemo....nalazimo vodu, maramice, kocku secera, cokoladicu....da se dete oporavi...on izgubio svest, beo kao krec, znoj ga svog oblio...glava mu klonula, deluje da nije ziv...smestise ga da sedne, jedva u onoj guzvi, ljudi oko njega ga kvase vodom, jedan covek urla da sofer zaustavi bus....treci zove Hitnu, mi zene vadimo (opet- u guzvi) maramice, flasice, sta vec koja ima, a ona deca (srednjoskolci) se zezaju i sprdaju...molimo ih (kad vec napunise bus!) da proslede informaciju do sofera da stane na sledecoj stanici, jer je krenula Hitna pomoc ka nama...jedva ga dozvasmo, jer se ova deca klibere i zezaju sve vreme, ne shvatajuci ozbiljnost situacije i to da se tako nesto svakome moze desiti!?
Na kraju stize Hitna, bus zaustavljen, decka iznose...ovaj dan je katastrofa!
--------------------------------------------------------------------------------------
Samo da napomenem da mi je i OVO sve vreme na pameti!
Jednom kada ostarim… priča o roditeljima
– 02/03/2011Postavljeno u: Poučne priče
Za sve Vas koji imate roditelje,
Za sve Vas koji ste roditelji,
I za sve Vas koji radite s nečijim roditeljima.
Dragi sine/kćeri,
Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvog budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti.
Ako se zaprljam za vreme ručka, i ako se ne mogu sam obući, budi strpljiv.
Seti se sati koje sam potrošio, dok sam te tome naučio. I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek iznova, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek iz početka, pre nego što bi utonuo u san.
Ako se ne budem želeo kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga da bi ušao u kadu. Kada opaziš moje nepoznavanje novih tehnologija, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnoge stvari: pravilno jesti, pravilno se oblačiti, suočiti se sa životom.
Ako nekada u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena da se prisetim, i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš poslušati.
Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne. Kada mi umorne noge više neće dozvoliti da hodam, pruži mi ruku. Jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si činio prve korake.
I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš razumeti. Pokušaj shvatiti da se u starosti ne živi, već se preživljava.
Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i pokušao te pripremiti na putovanje života.
Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj da si bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći. Tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti sa osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.
Volim te sine/kćeri,
Tvoj tata/tvoja mama!
https://youtu.be/mNK6h1dfy2o
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Svaka slicnost sa stvarnim likovima je slucajna 
Da odeš negde na letovanje i bar jednom na skijanje! Toliko od nas! 
