Putovanja u srcu

београдски графит

Kad je vec malopre Dejevla pomenuo hleb red je i da tom segmentu posvetimo jedan deo price. Kazu da je ovaj hleb nazvan tain bio tajno oruzje srpskog vojnika na Solunsko frontu. Evo nekoliko redova o hlebu nasusnom nasih predaka ratnika :

Tain, srpski vojnički hleb – simbol i spas

U Prvom svetskom ratu srpska vojska se borila sa mnogim nedaćama, od koji je najteža bila glad, sa kojom su se najviše susretali tokom povlačenja preko Albanije. Nedostatak hrane, pre svega hleba, bio je najveći neprijatelj srpskim borcima pred kojim su se mnogi predali, ostajući iznemogli i zatrpani na tuđoj zemlji.

Međutim, hleb je i tada, kao i pre i posle toga, bio ne samo glavna hrana, već višestruki i višeznačni simbol. Kao takav, hleb je označavao duhovnu povezanost između članova porodice, od njihovih predaka do potomaka, on je bio pokazatelj etičke snage, i što je najvažnije, bio je simbol opstanka i pobede života nad smrću. Takav odnos prema hlebu, kako su Srbi verovali, osnovnoj i najzdravijoj hrani, uticao je da on postane predmet posebnog poštovanja, gotovo strahopoštovanja, kao zaštitnika svakog čoveka od rođenja do smrti.

Sve ove karakteristike imao je i tain, vojnički hleb kojim su se hranili srpski vojnici u Prvom svetskom ratu. Ime mu potiče iz turskog jezika, gde tain znači sledovanje, ili obavezna, propisana hrana za vojnike. To je bio kvalitetan hleb, koji se pripremao od 30 odsto pšeničnog i 70 odsto ražanog brašna, soli i vode. Često je bio beskvasni, ili mu se ponekad dodavao tradicionalni kvasac - komlov. Prema vojničkim kriterijumima, a tada važećim u srpskoj vojsci, svaki vojnik je morao da dobije dva taina, ili jedan kilogram hleba, dok je ostala hrana zavisila od prilika. Zanimljivo je da je sledovanje vojničkog hleba kod Srba u Prvom svetskom ratu, bilo veće nego, na primer, kod Nemaca čiji je vojnik dobijao 750 grama, ili kod Francuza koji su uzimali 800 grama.

Tain je bio veoma važan za srpsku vojsku, posebno u kasnijim fazama rata kada je bilo sve manje hrane, i kada je hleb ostao jedina „slamka“ za preživljavanje. Svako sledovanje vojničkog hleba činilo se kao sveti čin, a hleb se zbog oskudice delio kao nafora, na što duže dana. Često se, prema pričanju srpskih vojnika koji su se povlačili preko Albanije, hleb jeo i delio sa drugima u mrvama, koje su bile spasonosne.

Postoje mnoga svedočanstva koja potvrđuju ogromno poštovanje hleba kod Srba, kao zaštitnika života u višem smislu. Tako se i danas, u južnoj Srbiji pamti priča o vojniku Aleksi Zdravkoviću iz Pirota, učesniku u sva tri rata od 1912. do 1918. godine, koji je tokom osam godina, poštujući zavet svoje majke, nosio prvo sledovanje hleba, kao amajliju. Mnoge nedaće i opasnosti tokom dugog vojevanja, izbegao je Aleksa, kako je verovao, samo zahvaljući tainu, koji je verom i željom njegove majke, dobio božansku, zaštitničku moć. Tain Alekse Zdravkovića se i danas čuva u Muzeju Ponišavlja u Pirotu, kao simbol snage i neuništivosti ne samo jednog čoveka, već čitavog srpskog naroda.

Autor Olivera Milovanović

_________________
svima dobro nikome zlo,nama sta preostane

Хлеб су чували Алексини потомци све до 60-тих година прошлог века, када су га уступили Музесју Понишавља у Пироту где се и данас чува.

Спремљено следовање хлеба за борце на положају.

Христос Васкрсе, јунаци!

Искористићу тему и ако је оф топик у питању.
На данашњи дан Србија је 1346. године постала царевина.

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

"Господо и пријатељи!

Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.
Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”

Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916 год. у Лондону.

Danas, u gradu, videh na standu knjigu "Cujte, Srbi", Arcibalda Rajsa...sekund je falio da pruzim ruku ka njoj...ali, zurila sam jako i nisam to ucinila...nadam se, kad budem za neki dan opet isla, da cu je uzeti!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Početkom I svetskog rata, kao što sam ranije pisao, vlada iz Beograda prelazi u Niš.

Kralj Petar I boravi u kući trgovca Popića ( danas zgrada Radio Niša) .

Nikada u Nišu nije bilo više ljudi. Prestavnici vlade,Narodna skupština, izbeglice iz drugih gradova Srbije, strani izveštavači, redakcije beogradskih listova i časopisa koji će ovde izlaziti u toku 1914. i 1915 godine...a kako rat uzima maha i strani lekari, pripadnici Crvenog Krsta.....

Tipična Niška gradska porodica pre rata- glava porodice, gospodin, drži radnju za postavljanje baštenskih pumpi.Posao dobro ide, kod kuće supruga i šestoro dece. Četiri ćerke i dečak i devojčica bizanci. Kuća udobna sa velikom baštom. Gospodin najviše voli cveće ’’ Georgine ’’, sam ih neguje, okopava, presađuje...supruga mu se puno puta ljuti-serviran ručak čeka na stolu, hladi se, a on još u bašti oko ’’ Georgina’’....Živi se život, slavi se slava, poštuju susedi ...odlazi se na fotografisanje u atelje dvorskog fotografa Petra M. Arandjelovića ili fotografski atelje Nedeljkovića...

Početak rata, opšta mobilizacija.Ubrzo nigde muškarca na ulici, svi mobilisani ( ...i čudili se kažu, kad je počeo II svetski rat-Kakav je to rat? Pa svi su muškarci još u gradu? Ide se ne posao, prodavnice otvorene....???? * izvinjavam se što sada spominjem u ovoj temi II svetski rat, samo se nametnulo poređenja radi zbog slike na niškim ulicama ).

Niš je ,kažu u to doba stravično izgledao. To je bio grad u kome je carovala smrt. Očevidci opisuju kako blatnjavim i izrovanim ulicama prolaze zaprežna kola sa municijom, ranjenicima a često i sa grubo tesanim pogrebnim sanducima. ’’ Idem i prolazim kroz svet bede kakav nikad do sada nisam videla, za koji nisam mislila da postoji". Švajcarac dr Ludvig Hiršveld, koji se u Srbiji bori protiv epidemije tifusa, zabeležio je: „Niš je istočnjačka varoš, gde bekstvom sklonio ostatak državnosti Srbije na izdisaju… Pakao, pravi pakao".

Domaćin iz ove istinite priče je več uveliko na frontu. Njegova supruga, kao i druge Nišlike sama kući sa decom. Žene šiju za front.U komandu odnose sašivene šinjele..opremu...Pri predaji kontrola kvaliteta; vojnik rasproste sašiveni šinjel na sto.Drvenim lenjirom snažno povuče preko našivene dugmadi-ako dugmad ne otpadnu šinjel je primljen.Nažalost, neke manje savesne švalje ( čak i konac za šiće je bio deficitarna roba, da bi uštedele za sebe na koncu, neke su tek par puta prošili dugmad ) moraju da ponovo nose kući svoj rad i da propisno zašiju dugmad. Naša gospođa iz priče je jako ponosna na svoj rad-ni jednom joj nisu vratili sašivenu robu

Međutim kod kuće, dečak umire. Ubrzo za njim i njegova sestrica bliznakinja, kažu od tuge za bratom.Stalno je kažu pričala ’’...ja ču da idem kod moga Boru....’’ Nisu dočekali da im se otac vrati iz rata.

Nema se para, namernica...Starija deca i iz dobrih porodica idu na železničku stanicu da prodaju sitno pokučstvo, nakit...a to više nikome i ne treba da kupuje. Putnici su ili vojska ili ljudi koje je muka naterala na put.Na železničkoj stanici deca nude na prodaju i paprike pečene u ulju. Tu su i starije čerke gospodina koji je na frontu. Među decom na stanici u takvim poslovima ’’trgovine’’ su i starije čerke gospodina koji je Na frontu...

Medju tadašnjom decom,mladeži u Nišu je bilo, šale radi da se ’’ kao neke preteča šatravačkog jezika ’’ dodaje ispred svake reči u rečenici pri govoru slova C i I pa se reči malo izmene pa izgledaju smešno. E pa to im je dobro došlo na stanici.jednom prilokom kažu naišli Bugari.Deca preplašeno beže a sestrica doziva svoju sestru Maru ’’ Cika Ciro Cižiiiiii !!!!!!! ’’ U ’’ prevodu to bi značilo Seka Maro beeeeeeežiiii’’ A kaže,Bugari to čuli pa ljutito kažu ’’ ja viži ga malečko, majku joj srbskata......., frenski zboruva !!!!’’ ( pr; vidi ti malecku, majku joj srpsku....francuski govori !!!! ).

... Tokom rata razbolea se tim ljudima i najstarija čerka od tifusa. Vodili je kod lekara, lekar poručuje majci deteta ’’ na žalost ne možemo je spasiti, nema ništa od ovog deteta, vodite je kući i spremajte joj pokrov.....’’.U to vreme je u gradu od epidemije tifusa masovno umiralo i lekari i medicinsko osoblje a i strana medicinska pomoc. U kući svi u največoj tugi zbog najstarije čerke, sestre...pitaju se dal će iko od njih živ dočekati oca iz rata....dal će neko od njih uopšte videti oca.... Tuga, bol u srcu, ali mora se misliti i na život i na one koji ostaju-sezona je paprika, žene spremaju zimnicu koliko se može i sa čime se može.....Niko nije video kad je bolesna devojčica dopuzala do kuhinje i željna hrane navalila da jede samlevenu ljutu papriku. Niko ne zna koliko je jela ni kad je počela, tek jednog trenutka dete počinje da vrišti od plača, vide da se mala oljutila paprikama, daju joj vode, mala plače i dalje, izvode je u baštu,svi su oko nje- ne pomaže ništa što pokušavaju da je umire. Devojčica počinje da obilato povrača ’’ i gore i pozadi’’ kažu.....I ta bolesna devojčica je preživela rat, kad je stasala imala je i svoju porodicu,prživela i II rat, poplave u gradu... i pokretna na nogama i pri punoj svesti umrla je u 86. godini života.

Njihov otac, gospodin iz priče, se vratio kuči po završetku rata.

_________________
"...everything will be OK in the end,if it`s not ok, than it`s not the end..."

Заборављени јунаци Солунског фронта
Борис Субашић
Руска елитна дивизија, која се борила раме уз раме са Србима, после Октобарске револуције напросто избрисана из историје. Књига „Браћа по оружју“, о трагичној судбини више од 10.000 руских војника, постала хит у овој земљи

МОСКОВСКИ издавачи су недавно затражили од српског војног историчара Бранка Богдановића да за руско тржиште напише књигу о Првом светском рату. Повод је била не само огромна руска материјална помоћ српској војсци, већ и потрага за Русима који су се херојски борили раме уз раме са Србима од Београда до Солунског фронта.

- Русија је давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија француска помоћ при реогранизацији српске војске износила је 100.000 пушака, које су наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије. Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту - каже Богдановић, чија је књига „Браћа по оружју“ хит на руском тржишту.

У њој су представљени резултати истраживања који откривају трагичну судбину непознатих хероја Великог рата које су ветрови политике збрисали из историје.

- Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић - каже Богдановић.

Руски војници наставили су да се боре са савезницима и после октобарске револуције, иако су практично остали без врховне команде и државе. Повучени су с борбених линија тек у јануару 1918. кад њихове судбине постају магловите.

- Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих - каже Богдановић.

Он наглашава да се данас Први светски рат своди практично на Западни фронт, где је Русија такође послала две бригаде савезницима у помоћ. После стварања комунистичког Совјетског Савеза, улога царске Русије у рату је неправедно минимизована. Бољшевици су царске војнике у иностранству сматрали непријатељима, било да су живи било мртви. То је потрајало следећих седам деценија. Само Срби нису заборавили храбру руску браћу по оружју.

- Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. у целом свету. Истраживањем досада недоступних извора открио сам да су Срби и много раније тражили гробове руских војника да би их сахранили уз српске - каже Богдановић

Наиме, после рата грчке власти су одредиле да на Зејтинлику, удаљеном предграђу Солуна, буде савезничко војно гробље. Током рата ту су сахрањивани преминули у Главној војној пољској болници српске војске.


- После окончања рата специјална комисија је сакупљала остатке војника расејане по северној Грчкој и преносила их на Зејтинлик, где су 1926. почели радови на уређењу. Они су завршени 1936, кад су 11. новембра свечано освећени православни храм, маузолеј и костурница, поред којих су српско и руско војно гробље, где су браћа по оружју почивала једна уз друге. Списак 493 ратника Друге посебне руске дивизије који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику чува се у српској спомен-костурници - наводи Богдановић.

ПОТРАГА ЗА МРТВИМ ЈУНАЦИМА

У ЈУГОСЛАВИЈИ је 46. пешадијски пук Вардарске дивизије добио 1935. наредбу да тражи и ексхумира тела погинулих руских војника са наше стране границе.

- По званичним подацима нађена су тела 387 официра и војника који су идентификовани и 24. маја 1935. сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду. У Русији се сада пробудила свест о њиховом постојању и почела су истраживања и потрага за некрополама у којима почивају заборављени руски јунаци - каже Богдановић.

izvor : vecernje Novosti on line

_________________
svima dobro nikome zlo,nama sta preostane

Drzava Srbija bi mogla da organizuje i sponzorise makar jednom godisnje ovakvu marsutu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dr ... ku-golgotu

zasluzeno

http://kraljevska-akademija.edu.rs/?p=2215

_________________
svima dobro nikome zlo,nama sta preostane