Putovanja u srcu

Hvala, Pef! Sjajno!

_________________

Draga Pefka, nadam se da ćeš se, kada se bude pisalo na temi o solunskom frontu i proboju istog, još jednom osvrnuti i ubaciti koje slovo koje pokazuje kako si se osećala u društvu junaka koji zauvek počivaju na Zejtinliku.

Pef!!!

Ovo mi se baš, baš dopalo...Hvala ti...

_________________
Govorim tiho i nosim psa sa sobom ...

Pef,
odabrala si nam divne kadrove,pisala si celom svojom dušom, pridružujem se opštim ovacijama, razumem i delim ovakva tvoja osećanja.

_________________
"...everything will be OK in the end,if it`s not ok, than it`s not the end..."

Dragi drugari, drago mi je da vam se dopada!

Mozda je trebalo sacekati da se "zavrsi rat"...u svakom slucaju, tekst pripada temi!

Sto se tice mojih osecanja, kada su u pitanju deca, stari, bolesni, ugrozeni, pa jos junaci mog naroda, jako sam osetljiva i ranjiva! Kada pomislim na cika Djordja, svaki put mi se place...ne umem to da objasnim...

Evo i "dodatka" mojoj prici o Zejtinliku i njegovom vernom cuvaru:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... Zejtinlika"

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

У среду, 08. априла 2015. године у 18.00 часова у Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића бр. 11 свечано се отвара репрезентативна мултимедијална изложба под називом „Погледај рату у очи. Русија у Првом светском рату у филмским хроникама, фотографијама и документима”.

Samo Grci mogu ovako da cuvaju groblje nasih vojnika! Hvala im! Bravo Pef!

У свим местима у којима су боравили аустроугарски војници нађени су ужасавајући трагови злочина. Први извештај о злочинима аустроугарских трупа у северозападној Србији током трајања Церске битке сачинио је холандски лекар др Аријус ван Тинховен, начелник хирушког одељења Војне болнице у Ваљеву. Др Рудолф Арчибалд Рајс (морао сам име да му болдујем), професор криминалистике на Универзитету у Лозани и каснији велики српски пријатељ, утврдио је у три округа у Поцерини 1.399 цивилних жртава.
Битка на Церу, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту).

Момчило Гаврић, најмлађи војник Великог рата.

http://srpskoblago.rs/ratnik-manji-od-p ... lo-gavric/

Рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево.
У покољу мирног становништва страдали су сви Момчилови најмилији.
Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је у обема.
Имао је само девет година на Крфу, када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт.

Момчило нема споменик чак ни у родној Трбушници, где му се судбина преломила кад је Хрватска домобранска 42. дивизија Аустроугарске војске измасакрирала његове родитеље, седморо браће и сестара и баку.

- Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез. Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. доделио орден, а генерал Лепардије је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.

Време Смрти - Добрица Ћосић
"Амбари празни, торови пусти, народ смршао и проређен ратом и заразним болештинама, а Пашић тера у рат. И шта ће нам држава без народне правде и закона за све? Може ли бити горег рата од нажег рата за тај јадни живот?"

Не чини ли вам се ово и дан данас врло актуелно...

Београђани су први осетили удар АУ и то од њених граната. Спас су тражили у подрумима и у великој ташмајданској пећини. Та мемљива места била су препуна бува. На жалост, гранате мерзера пробијале су и пет метара дебеле зидове на београдској тврђави, а камоли подруме.
Вука Попадић је била најхрабрија београђанка која се, са сестром Лелом и ћерком Јеленом истакла у спашавању и превијању рањеника на месту које су саме импровизовале. Једине су београђанке које су стекле право и постале члан Удружења бранилаца Београда.

Многе српске борце Ускрс је затекао на Крфу. Ево како је то видео један од њих.

„Горело је хиљадама свећица, као трепераве звезде, у мрачној ноћи. Поворка људи, жена, деце и војника ишла је лагано певајући побожне песме. У даљини негде, звоно је стално одјекивало, док су таласи на обали шумели. Војници су ишли гологлави, подигнуте главе, шапућући молитву и сећајући се оних срећних дана када су Ускрс дочекивали код својих кућа. Ишла је поворка кроз села и маслинове горе, пролазила кроз логоре, остављајући за собом опојни мирис тамјана...На данашњи дан је страдао Он. Људи осећају душевно распеће и, јаче него икад, саучествују у патњама Његовим. Они верују у Њега, очекујући од Њега свој спас. Били су и они на Голготи, били су распињани, па ваљда ће сачекати и Васкрс свој... Шапућу војници молитву, звоно и даље дрхтаво јечи. Дах пролећне ноћи испуњен је мирисом тамјана и измирне. Војници напустише логор и одоше за поворком у цркву. Без дозволе. А нико им не би ни забранио. Нека се моле, и нека се надају... На сам дан Ускрса били су људи постројени и старешине су им честитале празник са жељом да идуће године дочекују тај исти светли празник у слободној домовини. Сваком је војнику дато обојено јаје, а као предовољство добили су и вино.“

Стеван Јаковљевић, Српска Трилогија

Част ми је што ћу свој јубиларне 1914.-1918. постове написати на овој теми!
Сутра се прославља велики хришћански празник - Ускрс. Да ли знате како су га прославили наши преци на солунском фронту и какав се догађај тада збио? Стеван Јаковљевић је написао оно чему је присуствовао.

„Изгубили смо потпуно појам о времену а о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једнолики и монотони. Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да бисмо боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.
-Па данас је Ускрс!-пљесну се Лука рукама.
Али зачудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе.
-Нека нам бог помогне!-рече тихо.
Ато исто веле и непријатељски војници. И, призивајући истог бога, међусобно се кољемо. Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу. Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, као стокраки одјек, непрестано бруји у нашим душама: докле овако...докле? Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада, као да се снебивамо јер нас ово честитање подсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер".

"Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи, на обема странама, мислило је данас на великога човека, за кога се прича да се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама. Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе и прстима поче да покреће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмаче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење...запрепашћење... Шта је ово оно, људи?!... Брже да видите! Приђе Војин. Пази, богати. Они се рукују!... А-ух! Дошао је ред и на мене. На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја...Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлила. Сад се измешали... Дотрча и потпуковник Петар. Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружали један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. Наместо радости прожима нас нешто мучно. Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских. Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране. Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија као по договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана нису опалили ниједну пушку".

"Пред вече наишао је један официр из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима. Прича нам да је одмах поведена истрага, и да ће тај батаљон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио како је до тога дошло.
–Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана они се довикују и узајамно грде.
Међутим јутрос викну Бугарин: Братко, днеска је Велик Ден. Не дај да пуцаш!
Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпоче разговор међу њима.
-Братко...Нека је часно Воскресеније!
-Ваистину Воскресе!
-Фрлај малко леба, ако имаш.
Узме онај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ паде на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изађе без оружја. Они један другом даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другом и рукују се. Гледало то остали стражари. Ослободе се и они те изађу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају али припуца артиљерија и растера их.“