|
Истине о Србима из уста српских непријатеља и савезника
Уз стогодишњицу Великог рата – Истине о Србима у великом рату.
О храбрости, постојаности, патриотизму, високом моралу и другим људским и војничким врлинама српског човека – војника и борца, постоје бројни записи у домаћој и страној литератури, периодици, часописима и новинама. Поштење, правдољубивост и слободољубивост, пре свега, праисконски су идеали, генетски уграђени у српско национално биће.
Борба за остварење, односно одбрану тих идеала, присутна је код Срба од дана када је самосвест о припадности Српству постала мисао водиља о образовању српске националне заједнице. О тим врлинама Срба најпохвалније су се изражавали не само њихови пријатељи и савезници у бројним ратовима које су водили на овим просторима, већ и њихови непријатељи који, иако су испољавали нескривену мржњу према њима, нису могли да пренебрегну и прећуте оно што је било више него очигледно.
Међу бројним примерима, неизбрисивим историјским чињеницама, забележеним како у архивским документима, тако и у многим написима објављиваним у ратној и поратној штампи, аутор ових редова се определио за један број оних који, поред осталог, указују на величину српског човека, испољеној у току Првог светског рата.
Виљем Други Хоенцолерн (1859-1941), владао као цар 1888. до 1918. године – до пораза Немачке у Великом рату, ради подизања морала својој војсци, обраћа јој се рећима:
„Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у три непосредна рата – против Турака, Бугарске и Аустроугрске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војнчких способности и који су, на заставама попрсканих крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само наша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете нову победу. Срећан пут ка победи и слави. Ура!“
Цар Виљем се после рата склонио у Холандију, чије је влада одбила да га изручи савезницима. Настојао је да оправда своју поробљивачку и завојевачку политику.
Оскар Поћорек (1853-1934), аустроугарски генерал – командант трупа које су 1914. године напале Србију. Доживео поразе на Церу и Колубари које образлаже речима:
„Продужење офанзиве у Србији прекинуто је, нажалост, пре постигнутог циља, јер је српски противудар био толико јак да се 15. и 16. корпус нису могли одржати“.
После пораза на Колубари из високих бечких кругова му препоручено да изврши самоубиство. Поћорек на те препоруке одговара:
„Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску“.
Алфред Краус, аустријски генерал:
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао, и сматрам их и сада, као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејану за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани“.
Аугуст фон Макензен (1849-1945), немачки фелдмаршал – био командант групе армија на Источном фронту, а потом командовао армијама које су окупирале Србију. Непосредно пре напада на Србију обраћа се војницима:
„Ви не полазите на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије“.
Српска војска, не само да је на бојном пољу помрачила славу немачке армије, већ је и Макензена лично понизила. Познато је, наиме, да је српска војска 1918. године заробила Аугуста фон Макензена.
Ервин Киш, чешки књижевник, каплар 11. пука, 9. аустроугарске дивизије, поражене у Колубарској бици, пише:
„Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе само у томе што верује само у силу“.
Жозеф Жофр, француски маршал, о повлачењу српске војске преко албанских гудура, без одеће, обуће и хране, са чуђењем каже:
„Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, прелази по страхотама све што је у историји као најстрашније забележено“.
Франше д Епере, француски маршал не крије своје одушевљење у односу на квалитете српског војника. Он се готово песнички пита:
„Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“
Виљем Други, о коме је на почетку овог текста било речи, сазнавши за капитулацју Бугарске, огорчен на своје дојучерање савезнике, упутио је бугарској Врховној команди следећи телеграм:
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!“
Ноје фраје пресе, бечки лист, непосредно по завршетку рата 1918. године пише:
„Остаће загонетка како су се остаци српске војске који су се спасили испред Макензена, доцније могли оспособити за борбу. Тиме је дат доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“.
Обсервер, лондонски лист, такође је пун хвале о Србима. У једном од коментара о Првом светском рату, наводи поред осталог и следеће:
„Ниједно племе у целој историји света није дало за слободу и јединство јуначкијих, светлијих жртава од српског племена“. Исти лист, поводом пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске пише да су Срби извели „оно што је било немогуће. До сада није било већег војничког подвига и никада победа није извојевана са више неодољиве смелости и неуморне енергије“.
У једном од немачких извештаја који се односе на опште повлачење 11. немачке и 1. бугарске армије према Скопљу и Овчем Пољу, које је уследило после пробоја Солунског фронта, дословно стоји:
„Напори су били натчовечански да се одрже положаји, али је све било узалуд. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех“.
Наведени цитат немачког извештаја објављен је 1922. године у књизи „Војвода Мишић од Сувобора до Марибора“ коју је издало Министарство војске и морнарице.
Наведени цитати и изјаве, потекли из пера и уста личности које су, без обзира били нам пријатељи, или не, обележили предратну, ратну и поратну епоху, недвосмислено говоре о угледу које су у то време Срби уживали у свету. То су, треба се подсетити, говорили и писали преци генерација које су на Србију дизале руку и у Другом светском рату, а нажалост и крајем двадесетог века када су Срби били мета некадањих и пријатељских и непријатељаских земаља.
Њихови потомци су, очигледмо, заборавили речи и поруке својих предака. Надајмо се, међутим, да ће и они кроз годину, две, или касније, свеједно, бити принуђени да о Србима говоре и пишу језиком својих предака.
_________________
https://www.youtube.com/watch?v=jct2YlbaXBg&feature=youtu.be
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
