Urbino.
Prvo da kažem da mi uopšte nije jasno kako je ovaj grad uspeo da ostane toliko „ispod radara“ masovnog turizma, ali mi je baš drago da jeste.
Mislim, drago mi je i zbog njih, ne samo zbog mene
Da ne bude zabune: ok su meni svi oni gradovi koji su italijanska „opšta mesta“, kao što je Rim (sic), Firenca ili Venecija, ali… pošto su na baket listi i drugim ljudima, kao turista dođeš u situaciju da je i ostalih kolega-turista toliki broj, da nisi u stanju ne samo da lepo fotkaš, nego ni da lepo vidiš to što si došao da vidiš, ni da doživiš u punom intenzitetu to što bi se moglo doživeti… čime cela stvar pomalo gubi svoj osnovni smisao.
No, Urbino izgleda nije od takvih mesta. Osim naše grupe, tu je bio samo još jedan turistički autobus.
Možda je pomoglo i to što je novembar
ali u svakom slučaju, vrlo mi je odgovaralo. Još da smo imali i bar pola sata dnevnog svetla, gde bi nam bio kraj…
Šta je – tu je, sad ćete videti samo večernji izgled ovog magičnog mesta
Uglavnom, Urbino je za mene bio udica za ovaj program.
Evo i zašto
Ovo samo kao tizer, čisto da istrpite još moje beskrajne priče
Ovakoooo:
Grad je, naravno, i ovaj grad je postojao još pre nego što su došli Rimljani, ali su ga oni opasali ozbiljnim zidinama i izgradili prve značajnije kamene objekte. Danas se više ništa od tog nasleđa ne može videti, jer je sadašnji izgled ovaj grad dobio u 15. veku i od tada je ostao skoro neizmenjen.
Čovek koji je odgovoran (ili zaslužan) za taj izgled je jedan poseban lik, po imenu Federico da Montefeltro. Prvi vojvoda u porodici Montefeltro (ili u lokalnoj varijanti Monteferato), koja je zapravo upravljala gradom od polovine 12. pa sve do početka 17. veka (kada je pripojen Papskoj državi). Federiko je dakle živeo oko sredine tog dugog perioda vladavine, i to još u nekim istorijski interesantnim vremenima. A i njegova biografija je prilično burna i interesantna – u mladim danima svakako, a posle se malo skrasio, ’oće to s godinama i udobnim životom...
Federiko je, naime, bio vanbračni sin lokalnog vlastelina. Nezavidan položaj za mladog i ambicioznog čoveka...
Tako je on rešio da sopstvenim radom stekne neke ozbiljne pare kako bi se dokazao dostojnim. Biznis koji je odabrao je ratovanje za novce... jer je bio ratoboran, pametan strateg i dovoljno sposoban da organizuje svoju ličnu vojsku. Kako se pokazalo, u tom biznisu je bio jako uspešan, iako se dešavalo da malo ratuje za papiste protiv, recimo, Firence, pa onda malo za Firencu protiv pape, i tako...
A onda se oženio devojkom iz porodice Sforca, što je bio znak njegove želje za vezom sa moćnim saveznikom kakav je Milano tog doba svakako bio.
Pošto je pribavio dovoljno blaga i prikladnu suprugu, desilo se i da postane glavni naslednik – zli jezici kažu tako što je platio za ubistvo svog polubrata, zakonitog sina i naslednika...
Nakon toga se posvetio finijim životnim aspektima, jer je zapravo bio pravi renesansni čovek, sasvim umetnička duša – ako o njegovom senzibilitetu možemo suditi prema vanserijskoj estetici ovog grada (namera mu je bila da stvori „idealni grad“), kao i jasno iskazanim stavovima o umetnosti i životu time što je svoj dvor načinio „boravištem muza“ i stecištem najnaprednijih umetnika tog vremena...
Njegova biblioteka je bila toliko ozbiljna i značajna da su sada te knjige u vlasništvu pape...
Urbino je tako, pod pokroviteljstvom ovog neobičnog čoveka, bio jedan od moćnih centara renesanse uporedo sa Firencom. Galerija muzeja koji se u njegovoj palati danas nalazi je druga po veličini i važnosti renesansna galerija u Italiji, odmah iza firentinske galerije Ufici.
I ne, ni nos tamo ne stigoh da promolim...
Kad rekoh nos...
U toj galeriji se nalaze i portreti vojvoda ovog grada, i... možda je to izvor jednog (neslavnog) epiteta – postoji neka zloćkasta izreka „ružan k’o vojvode od Urbina“
, i ne samo to, već da su Urbinezi kao takvi - najružniji ljudi u celoj Italiji...
Pa sad... evo, recimo, portret ovog prvog vojvode, gorepomenutog pustolova (Federico da Montefeltro) i njegove žene (Battista Sforza) koje je naslikao jedan od najslavnijih renesansnih portretista Piero della Francesca, a danas se taj slavni diptih nalazi u galeriji Ufici
Primetićete, nesumnjivo, karakterističan izgled njihovih noseva
naročito je vojvoda vrlo... upečatljiv? Portret pokazuje njegov levi profil, s dobrim razlogom:
U svojim ratničkim danima, vojvoda je u jednom žestokom okršaju ostao bez desnog oka (pretpostavljam i prilično unakaženog lica). U ono vreme, takva povreda je lako mogla značiti i smrt, usled sepse i ko zna kako sve ne, ali ovaj tvrdoglavac nije imao nameru da mre, a ni da trpi suženo vidno polje, pa je tako – legenda kaže – naredio lekaru da mu iseče deo nosa koji mu ometa pogled preostalog zdravog oka (jasno vidljivo na njegovom profilu da fali deo pri korenu nosa)...
I tako je ostala istorijska zabeleška o prvoj... hm... estetsko-hirurškoj intervenciji na nosu
Pridev „estetsko“ ćemo ovde shvatiti sasvim liberalno
Velika je sreća da grad danas izgleda skoro isto onako kako ga je Federiko ostavio.
„Retro barovi ispod renesansnih portika. Strme uzane uličice vijugaju uz/niz dva brda na kojima se grad prostire. A Duždeva palata – dvorac iz bajke sa dve vitke kule koje zaista umekšavaju njegov masivni borbeno-fortifikacioni izgled – lebdi na ivici brda, i dominira pejzažom kilometrima uokolo.“
I ovde ću opet reći:
kakav lik…
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Ok, misliš li da je bolje ako im pokvariš neki sistem za odvod kišnice?
), nego baš ono, anđeoski lep.
