Beni Khiar je malo mesto nekoliko kilometara severno od Nabela. Taksijem, za 4 TD, smo se iz Nabela prevezli do centra mesta.
U gradiću, gužva. Ljudi poslom idu tamo-amo, drugi sede u kafani, puše šišu i ispijaju čaj, žene vuku namirnice sa pijace, magarac vuče mala kola koja se jedva drže ucelo pod tovarom razno-raznih potrepština na kojima na vrhu sede dvoje dece...Od turista, samo mi.
Raspitali smo se u kom pravcu su luka i plaža. Tu je sad krenulo dogovaranje medju muškarcima koji su se oko nas okupili. Svako od njih je imao predlog, a ukupno su bile dve ulice! Najzad su se dogovirili i krenusmo ovom ulicom.
Naravno, prvo smo svratili u radnjicu da kupimo dve flaše vode, jer je baš bilo jako toplo, blizu 40°C. Ni daška vetra.
U radnju smo jedva ušli, preskačući neke gajbe. Medjutim, izbor robe u radnji je bio neočekivano dobar.
Odjednom su se pojavila dva mališana! Veseli i nasmejani, al' pomalo prašnjavi gestikulirali su kao da hoće da nas slikaju. Nismo im dali foto-aparat jer sam se ja bojala da sa sve aparatom ne pobegnu! Jedan od njih je nastavio da trčkara oko nas, a drugi je otišao svojim putem.
Iako je ulica bila prava on nam je stalno, predusretljivo pokazivao da treba da nastavimo pravo! Hiron mu je dao nekoliko Tuniskih dinara i šaku bonbona koje smo poneli još iz Beograda. Dalje smo išli sami.
Kao i svuda u Tunisu i u Beni Khiaru ulazna vrata u kuće su neobično lepa i bogato dekorisana.
Žene na ulazna vrata stavljaju zavese da bi mogle da drže otvorena vrata i obezbede kakvu-takvu promaju a da ih pri tom niko ne vidi.
Iz te dugačke prave ulice, povremeno su levo i desno slepe ulice u kojima je po nekoliko kuća.
Novije kuće imaju modernija i luksuznija vrata.
Na nekim kućama zadržani su stari delovi i dekoracija.
Ova stara kuća nam je od svih bila najlepša. Nekako ima stila...
...za razliku od ove nove kuće na koju je gazda stavio sve što ima da se kupi i stavi na fasadu!
Već se bližilo 11 sati, nigde hlada, osim od sopstvenig šešira! Vodu smo popili.
Malo, malo pa poneka ovakva uličica.
Ulicom su ukupno prošla dvojica na biciklu i jedan matorac.
Pitali smo ga u kom pravcu je luka i koliko još ima do nje, a on nam je pokazao da idemo desno do rasksnice, pa levo i da nije mnogo daleko. OK.
Posle desetak minuta hoda dodjosmo do raskrsnice. Sad su počele nove kuće na sprat sa većim dvorištima, nakićene raznim pločicama i bareljefima po fasadi. U dvorištima rascvetane bugenvilije raznih boja, beli mirisni jasmin, tu i tamo po koji kaktus, pomorandža, nar...Utisak je kao da se takmiče u kičeraju!
Prodje po koji automobil, ali taksija nigde! Najzad jedno drvo i hlad! Odmah pored je i mala radnja sa vodom i voćem i povrćem i pekara. Spas! Voda i voće!
Ovaj veliki fikus pravi debelu hladovinu. Rešili smo da ne mrdamo dok ne naidje neki taksi.
Gledam taj divni fikus! Moja prijateljica ima već 20 -tak godina jednan zakržljali fikus koji se sastoji od jedne dugačke grane i jedne male, sastrane, sa ukupno 5-6 listova. Ali, uporna je da ga odneguje!
Čekajući taksi, setili smo se još jednog paradoksa. Na Kipru smo u jednom lepo odnegovanom parkiću, sa puno rascveralih žbunova tog podneblja, videli na centralnom mestu jednu ofucanu muškatlu sa par cvetića. Dakle, svi žele ono što ne mogu da imaju!
Konačno stiže jedan taksi, ali u njemu je već bila jedna žena relativno modernije obučena. Ipak staju i primaju nas. Prvo smo jedno kilometar išli kroz taj novi deo mesta. Oni su se raspitivali pokušavajući da saznaju što više o nama, verovatno da bi imali o čemu da pričaju kasnije! Stali smo ispred lepe nove kuće iz koje je odmah izašao njen muž i prihvatio kese sa namirnicama. Gospodja nas je pozivala da svi udjemo u dvorište na čaj. Ljubazno smo se zahvalili na pozivu i nastavili put do luke. Iz pristojnisti nismo ih slikali.
Taksi je posebna priča! Unutra u krug šarene zavesice sa resama. Razno veštačko cveće i drugi ukrasi vise okolo. Sama kola se pomalo raspadaju, a sedišta su razna. Kako bilo, mi stigosmo do luke!
Isplatilo se!
Pored upravne zgrade, tu je i skladište. Puno ribarskih brodova i camaca, kao i luksuznih jahti.
Pošto je već bilo prošlo podne, ostalo je još par pecaroša i ribari koji su krpili mreže i sredjivali brodove za sutrašnji lov.
Mene je ova slika uvek oduševljavala...
Jedan brod je baš uplovljavao.
Jedva je ostalo par gajbica ribe za prodaju.
Praktično smo ostali par ribara i mi.
Bilo je vreme molitve. Ribari su došli do česme i oprali ruke, lice i noge i otišli u hlad da se mole.
Hiron je zatim otišao u njihovu direkciju da pokuša da dozove taksi. Šef je odmah pozvao mobilnim telefonom svog prijatelja, taksistu, i sa nama ga sačekao u hladu eukaliptusa. Odmah su nam izneli sto i stolice i poslužili čaj od hibiskusa.
Šef luke nam je ispričao kako imaju veliki problem sa izbeglicama koji iz baš ove luke masovno odlaze u Evropu. Na nekoliko mesta su okačena obaveštenja-slike-karikature o tome kako je opasno da puno ljudi bude u čamcu, kako mogu da se prevrnu i utope i kako je Evropa "bez veze". Ti panoi su bili prikazani pomalo na humorističan i dobronameran način, ali jasan.
Konačno je stigao "ganc nov" luksuzan taksi i za 1,5 TD (po taksimetru) nas prevezao do hotela u Nabelu.
Taman smo došli u hotel na kasni ručak.