Три Манија су у наслову. Кад сам писао први путопис, нисам ни слутио да ће наслов истог одредити нашу судбу. Дакле, први Мани је био 2019. Други Мани се десио 2021, а трећи Мани из наслова, ове, 2022. године.
Ове године смо као базу узели исто место, исту вилу, исту плажу. А да би нешто било другачије, побринули су се кумови који су пошли с нама, јер, Мани је Мани. Да виде и они то чудо.
Смештај резервисан још у децембру, пре свих недавних поскупљења, рута направљена још пре две године, кад нас спречише да идемо. Укратко, полазак у суботу, ноћење у Каменој Вурли на 750 км од старта и 400 до циља, онда 12 ноћи у Мавровунију и на концу још две у Волосу са акцентом на кратки обилазак Пилиона возићем. Оно што се испоставило као проблем је било наћи успутне смештаје за нас седам комада, па је ноћење у Волосу испало ноћење на његовој тераси, Макриници. Ал до тога има да се пише и слика.
Дакле, субота, 0500 по средњеевропском времену, полазак. Аутострадом ка Северној Македонији где је био први застој. Цирка две уре на граници се провлачисмо заједно са осталим Србима који кренуше на осољавање. Кроз СМакедонију јурњава с њима ка југу, кад дођох на генијалну идеју да обрнем на Дојран, па код Смоквице десни жмигавац, кроз пар села, Валандово, прихајасмо на Дојран. Брзинско танкање и у ред на грану. Очас посла, док си реко 20 минута, нађосмо се у Грчкој. Даље преко Поликастра изникосмо на кршину од пута што спаја Евзони и Солун. Одатле је само низбрдо. Ако је писац ових редака нешто паметно урадио у скорије време, то је грчки таг, чији је поносни власник већ пар месеци. Приђемо и прођемо.
Ређају се један за другим Катерини, Лариса, Волос, Ламија и код искључења за Бралос опет десни. До Вурле је остало 30ак километра, а никад нисмо обишли Леониду код Термопила. Сад ћемо...
Већ смо се дружили, а и опет ћемо сутра са оним у Спарти, тако да смо комплетирали Леониде. За разлику од спартског, овај је приказан са куросом.
