...Мust be funny.
Да ли сте знали да и Пелопонез има своја три прста? Е, па, има. Ми смо походили средњак, Мани. Лаконски речено, припада префектури Лаконија.
Административни центар Лаконије је Спарта. Над Спартом се уздижу високи врхови Тајгета одвајајући Лаконију од Месиније. Доле је Гитио, десно Скала, а лево предивни Ареополи.
Маниоти, поносит народ, тврдог кова, скоро никад покорени, насељавају ову област од вајкада. Неки ће рећи да су потомци древних Спартанаца. Куће су градили као тврђаве, са неизоставном кулом – осматрачницом, пушкарницом, местом за главу убијеног непријатеља. Тајгет им је пружио гомилу камења и стења као грађевински материјал. Што је Маниот био богатији, имао је вишу кулу. Што се иде јужније, залази се у дубоки Мани. Крајолик постаје суровији, Маниоти бивају опаснији. По неким подацима, било је преко 800 кула на Манију, највише у селима Ватија и Кита.
Полуострво Мани се завршава ртом Тенаро, другом најјужнијом тачком континенталне Европе, ако се Пелопонез може сматрати делом грчког копна.
Све ове чињенице се могу наћи разбацане по интернету. Да не бих даље себе, а и вас мучио, прећи ћу на припосликање из првог лица, а како смо ми доживели и преживели Мани...
. Пописмо по елинико кафе и тутањ. Код Бралоса лево у правцу Тебе. Ту ме Невена (наша навигација, прим. аут.) захеба и врати на аутопут. Шта ће, заборавих да је подесим да избегава путарине. Платих 4 евреја и скидај се код Тебе. Ту нас затиче потпуно сређен пут ка Елефсини. Једно пријатно изненађење у односу на претходни пут. Код Елефсине на аутопут. Две наплатне рампе касније прелетесмо Коринтски канал и убрзо се нађосмо у хотелу у Старом Коринту. А тамо, пуца поглед на Акрокоринт. И поморанџњак иза хотела. 
