Putovanja u srcu

Mesto gde razmenjuju informacije oni kojima su putovanja u srcu
Danas je Petak, 29 Mart 2024, 16:34

Sva vremena su u UTC + 1 sat




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 166 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 8, 9, 10, 11, 12  Sledeća
Autor Poruka
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 16:49 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
Сутрадан смо обишли Кајмакчалан
и проборавили тамо од 10 до 3 поподне. Делегације државне ни од корова. Није их било ни претходног дана, 15. септембра, који је, ваљда, крвљу и славом урезан заувек у календар овог народа.
Оно што ме је обрадовало је присуство тог народа, нас, нас из Србије, нас из Републике Српске, нас из Црне Горе и нас из Македоније.
Има нас.
Памтимо.

Slika

Без обзира колико се разни трудили да нас лише памћења наметањем којекаквих празноглавих садржаја за празноглаве пасивне гледаоце и новим тумачењима старих датума, народу још није промаја између ушију. Иако се убише да нас у то убеде дајући нам мноштво таквих примера. Они други, нормални, нису вест.

Нисмо заборавили.
Само, молим вас, молим, не чекајте да 'неко' организује 'нешто' на нивоу државе, јер неће. Постоје удружења која већ нешто раде, удружења грађана, бораца, ветерана, планинара, потомака Солунаца, на избор вам... Учланите се или не, али помозите! Не морате новцем, можете радом, говорите, пишите, учите децу, говорите о сведочанствима, сликама, књигама, документима... Верујте да и то значи.
Од чекања вајде нема.

Ако ништа друго, једном кад се враћате са годишњег одмора из Грчке, одвојите један дан, прођите кроз Едесу и попните се са својом децом на Кајмакчалан. Колима се може до ски-центра, и иако лети жичара не ради (да, ту је сад скијалиште!), тих 5км узбрдо може се и пешке, није несавладив успон. Ако сам ја успела (утабаним колским путем, за 1сат и 50 минута), значи да се може. За старе или болесне, може се најмити вожња до врха џипом, беше 10е у оба смера. Сви остали који могу да ходају, треба да ходају. Ово је ходочашће, и треба да садржи бар неки мали подвиг. Што је смешно и назвати подвигом, ако се присетимо како и када су ти наши див-дедови туда ходили.

А ако прстом не мрднемо и дозволимо да прође још 50 година 'информисања', постоји опасност да дође до гротескне измене перцепције стварности, и таквог преумљења да ћемо се својих предака још и стидети...
Рече неко, још половином 19. века (парафразирам, не желим сад да гуглам оригинални извор), да 'све што је потребно да зло завлада, је да добри људи не ураде ништа'.

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 17:03 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
О гробовима

Како се гинуло и умирало непрестано, мртви су углавном сахрањивани у плитке гробове ту где су страдали, а гробови обележени дрвеним крстачама са њиховим подацима. Без сандука, без свештеника, саборци су памтили где који остаде. Од 1917-18. неки су сами клесали у камену крстове и надгробне плоче за своје другове. И преживели су понекад успевали да се после рата врате, да их нађу, и обележе та места макар гвозденим крстом ако не и каменим спомеником.

Кајмакчалан је био специфично ратиште.
1916. године, Срби су га први пут заузели, након исцрпљујућих борби и више прелазака из руке у руку. Толико је овај терен неприступачан, и тако је био утврђен да су Бугари чврсто веровали да га је немогуће освојити, па одступницу нису ни имали. Њихови ровови нису били тек блатњави плитки шанци. Ту је било 3 реда дубоких ровова укопаних у живу стену, ојачаних армираним бетоном и са надстрешницама које су штитиле војску и од временских услова, а и од шрапнела. Испред и између ровова редови бодљикаве жице.

И са друге стране ти неки српски војници. Гладни. Одрпани. Вашљиви. Болесни. Половина њих и боси. Изнурени.
Како би икад могли да заузму такву коту? Нека их, нек се бију. Топовско месо.
Ако је истина оно што је мени причао деда, а њему његов отац који се жив оданде вратио, за њих је '16. пресудна била једна једина реченица војводе Вука: Браћо, са врха ове планине види се Србија.
Довољно? Па, њима је било. Толико да није било силе да их заустави.

Slika

Тада је у налету ослобођен део територије око Битоља и фронт померен 50 километара на север, и то је до краја рата остало слободно. Али, савезници су одлучили да се стане. Изгинули војници по Кајмакчалану тада нису ни сахрањени. Пао је снег, земља смрзла. Остадоше где су се затекли, и наши и њихови. До пролећа. Тек су тада сахрањивани, оно што од њих остаде, што нису звери развукле.
И онда, чучање у тој бестрагији две љуте године. Све до септембра '18. Шта су осећали и о чему размишљали седећи тако под врхом планине, опет гладни, голи и боси, гледајући своју Србију и чекајући да се савезници договоре шта би хтели, то њихове душе знају...

Slika

Пре самог покрета наше пешадије, савезничка артиљерија је 22 сата непрекидно тукла ове положаје.
Да, врх планине је био висок 2550 метара пре овог рата, а по завршетку остаде 2525м висок.
Да, кренули су преко 25 метара изрованог стења, крхотина, гелера, бодљикаве жице и камења разломљеног гранатама и оштрог као жилет.
Босим ногама и голим грудима. Александар је то знао, и одао им почаст овако

Slika

А да ли је и овако
Slika

Тринаестог септембра 1918, пред јуриш, војвода Живојин Мишић је, као начелник штаба Врховне команде Српске војске, издао наредбу у којој каже и:
„... Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у Отаџбину!”

Две године су само на то чекали. Ма, од почетка рата су чекали да се најзад врате својим кућама.
Није Жућа ни морао да им каже да пожуре. Кад су једном кренули, стигли су до Клагенфурта.

Slika

Но, кад је 'топовско месо' завршило посао, дошле су на ред неке друге игре... о којима овде нећу говорити.

Рећи ћу само да тих гелера, куршума, чаура, а и костију, и данас има расутих и по самој површини Кајмакчалана, не мораш ни да загребеш, кише их спирају и кортљају низ планину...

Слава им.

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Poslednji put menjao jack dana Sreda, 19 Septembar 2018, 17:19, izmenjena samo jedanput

Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 17:10 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
У углу те капеле налази се урна у коју је било смештено срце Арчибалда Рајса

Slika

Slika

Slika

Његово срце више није тамо.
Постоји неколико теорија ко га је, када и куда однео. Све подједнако непроверене.
Мени је најдраже да верујем у ону да му је срце спаљено, а пепео расут по Кајмакчалану, да заувек остане ту, и да га ниједан злотвор више не може одатле склонити...
Слава му.

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 17:18 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
И опет о гробовима

Нађох неке податке да је на територији Грчке стране планине Ниџе, чији је Кајмакчалан највиши врх, након завршетка рата пописано око 250 гробаља, она су ексхумирана, а кости пребачене на Српско војно гробље на Зејтинлику. Према неким списковима из 1921. године (из архива оне Југославије, а да се разумемо, записивано је све, до тога колико зоби је које војничко кљусе добило у следовање), са српске, односно данас македонске, стране планине постојало је 81 војничко гробље и скоро 4000 појединачних гробова. Део их је пренет на војничко гробље у Битољу, а већина их остаде тамо где су пали.

Та су гробља зарасла у травуљину, дрвеће и трње, за тридесетак се више и не зна где су. Чак и она којима се положај знао скоро да је немогуће наћи јер их растиње прекрива. Место где је пао војвода Вук једва је пронађено, чини ми се да рече човек 2014, и то тек уз помоћ неког сеоског чобанина, када је дошла група добровољаца из Србије да поради (требало им је 3 дана и две моторне тестере) на раскрчивању и чишћењу прилаза... Такав војсковођа и јунак. Да, и у она времена је било политичке неслоге, и то најчешће због речи проговорене против стварања 'нове и побољшане' државе.

То наше гробље у Битољу, које поменух, на капији носи овакав натпис:

Slika

Нигде слова чија је то војска била, под чијом заставом изгибе.
А гробови су обележени баш заставом овако, још 1936. године.

Slika

Slika

И рече нам човек, Србин који тамо живи, да ни кинту не добијају из Србије за одржавање овог гробља.
Коси се 2 пута годишње (јер дођу Французи, и сад су били и положили венац у знак захвалности), пред годишњицу пробоја и пред Дан примирја. Толико.

Е, моја Србијо.

Навратио је претходни председник за годишњицу 2016, сликао се и обећао неке ствари, па ништа од тога.

Оно што ме је највише заболело није то што смо још '36. преорали и узнемирили те кости кад су радници равнали терен и постављали ова наопака обележја, нити то што нема помена ни знака државе ни заставе за коју животе дадоше, па ни то што се на једном делу војничког гробља сад налази обично, цивилно гробље грађана Битоља.
Најтеже ми је пала чињеница да је скоро трећина првобитне површине овог гробља сада некако постала приватно власништво првог комшије, који је ту направио бизнис: има човек зоолошки врт, виде се кавези у којима су вукови, па срне, некакве ламе, шта ли. Још и стазу кроз гробље користи као свој приватни прилазни пут са све капијом куда допрема храну за животиње.
Бога се не боји, а ја сам била убеђена да чак и атеисти имају задршку да оскрнаве гробље, цркву или запис, јер је то клетва за седам колена.
Ок, комшија можда није чуо за те наше бапске приче, а за закон слабо мари, па је тако хтео.
Али зар није неко у нашој држави плаћен да се побрине да такве ствари спречи, или сам ја у криву кад сматрам да је то увреда држави, и да нереаговање представља додатну срамоту?

Slika

А, да, па из прехришћанског периода наш је дух-заштитник вук. Срби су вучије племе, онда је сигурно и зоо врт на гробљу наших палих ратника сасвим ок...


Земља која је поднела ту јуначку жртву неупоредивих размера звала се Краљевина Србија и њен грб и њена застава су изгледали другачије.

Слава њеним јунацима.

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 17:23 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
Казаћу и да се за гробове који су ексхумирани и кости пренете у Зејтинлик, накнадно показало да су углавном однете само њихове лобање, док су обезглављени костури остављени где су били.
Не, нису то радили Грци, него ми, грчке власти су само дозволиле овај посао, а свакако нису контролисале како је рађен и колико нам се журило.

Брука и срамота.
Наша брука и наша срамота.


А казаћу још и ово: ја сматрам да је патриотизам оно најчистије и најплементитије у човеку, да је то одувек свим људима било јасно, и да је то разлог зашто су своје животе без премишљања стављали на располагање својој отаџбини. Е сад, кад се види све што сам горе написала као јасна слика односа крајњег непоштовања и према том најсветлијем у људском бићу, и гажења свега за шта су се они борили и умирали, не чуди ме кад видим (не само код младе генерације) тај неки став: па чекај?! за шта и за кога онда гинути?

Не знам да ли је то некакав 'план' како да се убије та света искра која од појединаца ствара народ, и да се од Срба-вукова направе овце, или магарци, или која год већ живуљка...
Не знам... али ми се не свиђа.

Да ли је сада такав историјски моменат када треба заборавити патриотизам? Прогласити га за 'гледање у прошлост', препреку на путу у светлу будућност? Превазиђени, непотребни сентимент?
Не знам... али ми се не свиђа.

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 17:27 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
За крај, поставићу једну, за мене потресну, фотографију из монографије споменика са Солунског фронта.
Ову спомен чесму и плочу су 1917. године подигли војници Прве чете, другог батаљона, четвртог пука српске армије на Милетиној коси, у беспућу подно Кајмакчалана:

Slika

Мора ли тако?

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 19 Septembar 2018, 23:33 
Nije prisutan
Pomoćko
Pomoćko
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 20 Avgust 2014, 22:28
Postovi: 19554
Lokacija: Ministarstvo za odnose sa javnoscu RP
Pol: Seka
:cry:

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

SlikaSlika SlikaSlikaSlikaSlika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Četvrtak, 20 Septembar 2018, 07:24 
Nije prisutan
Svetski putnik
Svetski putnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: Četvrtak, 21 Avgust 2014, 13:25
Postovi: 1000
Htela bih da napišem puno toga ali ne mogu.
Ne znam gde bih počela, gde završila.
:cry:

_________________
Pobeći negde, daleko, što dalje...


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Četvrtak, 20 Septembar 2018, 08:34 
Nije prisutan
Svetski putnik
Svetski putnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 20 Avgust 2014, 17:29
Postovi: 2521
Lokacija: Vinchester city
Pol: Bata
Knedla u grlu, suze u očima, čemer i jad, ponos i stid, radost i bes, sve je izmešano, a sve izazvano tvojim tekstom JACK.
HVALA TI!
Hvala ti što pokazuješ da ima nekog ko je dostojan tih naših stradalnika. Dokle god tinja i jedna iskrica onakvog srbstva, čijih sam tradicionalnih vrednosti ponosan, gajim nadu u bolje sutra.
Stradalnici iz čijeg žrtvovanja potičemo zaslužuju da ih se sećamo svakog dana, da ih pominjemo u svakoj prilici, da im u crkvi sveću namenimo kao svecima.
:bow-blue:


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Četvrtak, 20 Septembar 2018, 09:27 
Nije prisutan
Svetski putnik
Svetski putnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: Četvrtak, 21 Avgust 2014, 11:50
Postovi: 1447
Nekako mi je promaklo ovo poslednje pisanje o Velikom ratu, tek u kafiću shvatih da se nešto dešava na ovoj temi.

Suze, tuga, seta, gnev... mnoga osećanja su se u meni izmešala nakon čitanja. I mnoga pitanja. Da li je sve to vredelo? Da li smo olako izgubili ono što su oni krvlju izborili? Da li smo olako napustili i prepustili? Ili smo morali? Da li.. da li.. da li?. Mnoga pitanja.
Ostadoh bez teksta i bez odgovora.

_________________
Peglanje je lakše ako se prethodno dobro pofajta :character-oldtimer:


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Četvrtak, 20 Septembar 2018, 18:33 
Nije prisutan
Pomoćko
Pomoćko
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 20 Avgust 2014, 22:28
Postovi: 19554
Lokacija: Ministarstvo za odnose sa javnoscu RP
Pol: Seka
Otud od mene samo tuzni smajli...desi se, nekad, da i ja ostanem bez teksta... :cry:

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

SlikaSlika SlikaSlikaSlikaSlika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Petak, 21 Septembar 2018, 17:12 
Nije prisutan
Rođen spakovan
Rođen spakovan
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 29 Jul 2015, 19:22
Postovi: 15619
Lokacija: Tu... i tamo
Pol: Seka
:ljubac:
Steže i mene u grlu, ali da pišem moram, iako ni ja kad počnem ne znam gde ću da završim...
Da, dobar je tekst, ali ni blizu onog uragana u grudima... Krivo mi bude što ne umem dovoljno snažno da se izrazim. A i gorkih reči imam, ali iz poštovanja prema ovoj temi, progutaću ih.

Ima tu još stvari koje me žuljaju, nego nisam mogla više da čekam i da ih uklapam u priču... Jer najjače osećanje moje je bio stid. I potreba da se nešto preduzme. Odmah. Pa eto, za početak, makar će da ostane ovo slovo. Možda pročita neko od mene bolji, jači i spremniji, možda bude onaj gram koji prevagne na nekom tasu nečije svesti. Nadam se.

A evo i tih nekih dodatnih... ne znam ni kako to da nazovem... momenata? Nisu direktno naša glupost, ali je glupost što na te tuđe ćutimo.
Treba da ih budemo svesni.
Valjda će da sazri u nekome i potreba za reakcijom.

Već odavno ima nekih kalkulacija kako smo mi u tom prodoru u stvari bili okupatori, koji su tuđe zemlje osvojili i tlačili. Uključujući Makedoniju (?!).

Pa dalje, biseri u vezi toga kako je proboj izvršila Jugoslovenska vojska, iako se zna da su i svi dobrovoljci više od 90% bili Srbi. A tu čak ima i dodatnih kalkulacija (koristim ovu reč jer ne znam pravu, koja to ispravno imenuje) ko je sve u tim trupama bio. Recimo, onaj ustaški biskup, čije ime neću ni pomenuti na ovim stranicama. I to se vuče po 'novinama'.

Pa onda, Ho Ši Min, iskopali i taj podatak, iz nekog davnašnjeg intervjua koji je dao nekom našem novinaru u kome se prisećao Edese. E sad, kalkulacija kojom se danas bave u toj Edesi, kao realnim fokusom za razvoj turizma je baš to, kao, taj kuriozitet će da im privuče turiste, Srbi i njihova borba nisu interesantni nikome...

U tim nekim naznakama medijskog 'spinovanja' (kako se to danas bezazleno naziva), ja vidim dodatnu opasnost izvrtanja istine, i dodatne izdaje, neopisive, ako izostane reakcija, i ako dozvolimo da se takva lavina zakotrlja.

I moram da dodam još ovo: svi znamo da je briga za samog sebe urođena za svaku jedinku bilo koje vrste. Čovek to nadraste kad formira porodicu, pa postane svestan da pripada grupi i da potrebe porodice nadilaze njegove pojedinačne potrebe. Ali, i to je prirodno, takav instinkt imaju i zverke u gori. E, sledeći korak, koji je svojstven ipak samo ljudima, je sposobnost da nadraste i tu grupu i bude svestan pripadnosti narodu, i da postoje potrebe naroda koje nadilaze potrebe jedne porodice, jer brane potrebu svih porodica i svih jedinki u njima. Ispade da je danas sasvim lako razbiti tu vezu, i sprovesti regresiju na prethodni stadijum? I još perfidno propagirajući da je to u svrhu postizanja dodatnog evolucionog koraka, jer su svi ljudi braća i pripadnici jedne zajednice... Samo treba da zaboravimo ko smo, i sve će nam krenuti na bolje. Ma već koliko sutra. Ili bar za jedno dvetri godine.
Pa evo, već ceo vek aktivno zaboravljamo, i nikad da krene. Aaa, znam, to je zato što nismo svi zaboravili. E, kad svi sve zaboravimo, onda će... šta ono beše...? A, da, ništa više neće biti važno. Nirvana.


Ali nije toliko strašno što su te njihove, te naše, kosti ostale rasute po livadama i šumama, mi ionako znamo da nema stope koja nije zalivena krvlju.
I nisu same te kosti ono jedino što treba štovati, nego ta žrtva, taj podvig, to herojstvo i nemerljiva, neuporediva i neizreciva veličina njihovog dela.
To ne smemo da zaboravimo.

Da li je vredelo?
Oni su svoju dužnost izvršili svesno, otvorenih očiju, i ostavili nam najvrednije i najsvetije što se može ostaviti svojoj deci: slobodu. Slobodu da ih i pljunemo, ako nam se ćefne. Odoše na onu stranu mirno i čisto, kao što su i živeli.
Svejedno je sad da li ćemo zalivati ruže na njihovim grobovima, važnije je šta ćemo sa ostavštinom koju su nam dali. Duhovnom, ne samo teritorijalnom. E, to boli, ako ne umemo da prepoznamo i ne želimo da prihvatimo, zato što to prihvatanje nosi odgovornost. Za današnji dan i za sutrašnjicu.

Kako su se oni sa tim izborili? Naravno da nije bilo nimalo lako, ali jeste bilo krajnje jednostavno i krajnje lično za svakog od njih:
„Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
al' strah nam neće zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čoveka.“

Eh, jednostavno je bilo njima, njihov je zlotvor došao spolja i lako ga je bilo poznati? Da? Je li nam možda ipak promaja između ušiju?

I nije sada bitno ni kako su se sa tim izborili juče naši očevi, već kako ćemo se mi sa tim izboriti danas. Šta ćemo mi ostaviti našoj deci?

I sve se nadam, ne, verujem da ta iskra postoji, dokle god je bar jedan čitalac reagovao, suzom ili gnevom, na ovu žaoku što je i mene opekla.



Dejevla, oprosti, ja sam i sve ovo morala da dodam, a ti proceni koliko je od napisanog off topic, i slobodno sa moderatorima briši sve što nađeš za potrebno

_________________
Mislim PLAVO 8-) Slika Slika Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Nedelja, 23 Septembar 2018, 10:58 
Nije prisutan
Svetski putnik
Svetski putnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: Sreda, 20 Avgust 2014, 17:29
Postovi: 2521
Lokacija: Vinchester city
Pol: Bata
jack je napisao:
:ljubac:
I nisu same te kosti ono jedino što treba štovati, nego ta žrtva, taj podvig, to herojstvo i nemerljiva, neuporediva i neizreciva veličina njihovog dela.
To ne smemo da zaboravimo.
Da li je vredelo?
...
I nije sada bitno ni kako su se sa tim izborili juče naši očevi, već kako ćemo se mi sa tim izboriti danas. Šta ćemo mi ostaviti našoj deci?

...ne smemo zaboraviti...
Jack, divno...to što si navela i jeste svrha, smisao, suština...


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Subota, 29 Septembar 2018, 11:46 
Nije prisutan
Izviđač
Izviđač
Korisnikov avatar

Pridružio se: Subota, 06 Decembar 2014, 10:44
Postovi: 158
Lokacija: Beograd
Pol: Bata
Slavne godišnjice

Kao što utakmice ne dobija trener ekipe, već jedanajest igrača na terenu, tako bitke i ratove ne dobijaju generali već vojnici na ratištima.
Početak kraja "Velikog rata" je proboj Solunskog fronta,bitka na Kajmakčalanu.
Stogodišnjica je obeležena i dostojno proslavljena, tako što su ambasadori i drugi zvaničnici zemalja saveznica Srbije poklonili punu pažnju tim danima: na spomenike su stavljeni venci, posećena su groblja, a na svečanim akademijama su se čula imena bitaka, planina i klanaca koje su Srpski vojnici u nezadrživom naletu, koga kažu, ni Francuska konjica nije mogla da prati.
Mozda je u okviru aktivnosti proslave stogodišnjice od kraja "Velikog rata" obnovljen i rekonstruisan spomenik "Zahvalnosti Francuskoj" na Kalimegdanu u Beogradu.Začudo, Srbija ni na koji način, zvanično nije obeležila datume i dogadjaje kojima se čitav svet divio, a imena i dogadjaji blede u kolektivnom sećanju države i naroda.
Zamuklo je oružje, vatrometi i pobedničke fanfare.Trebalo je opet živeti život! Dojučerašnji protivnici, bivše
komšije, iako su izgubili rat, nisu, niti je ko hteo da im oduzme pravo na zivot!
Kako živeti gledajuci jedni druge preko grobova?
Onda su dve sede glave, dve starine, koje je zivot naučio, rešili: ..."ORODIMO SE"! Ono što valja, živeće normalnim životom, a budale i loše ljude lakše ćemo držati na uzdi, a nećemo se gledati preko oružja nego preko dece.
I pobednik i poraženi su imali po četvoro dece, odaberu svaki od njih jedno "čeljade" za udadbu i ženidbu i odvedu ih u crkvu na venčanje. Istina poraženi je morao da prizna da njegov bog nevalja, da je pobednikov bog bolji. To priznanje je pobedjenog koštalo pedeset dinara u srebru. Ni pobednik nije prošao bolje: i on je dao jednog kralja na srebrnoj pedesetici da bi mlade "oglasili" i da bi zvona na Markovoj crkvi zvonila!
I tako su se kroz decu orodili, Podnarednik 3. čete, II.bataljona, XIII puka čuvene Timočke divizije, prvog poziva, i vojak regimente u kojoj je možda bio Juzef Bros (kako sam čuo da Tita zovu Nemački turisti), kao garanciju da neće ratovati svoj protiv svoga.
Ponosim se što sam rodjen u mešovitom braku (nemam ništa protiv tih novih istopolnih roditelja, jedino su mi malo neobični). Ponosim se što sam pedeset godina živeo, kao valjan zalog pomirenju.
Ponosim se obojicom deda, koje na žalost nisam doživeo, i njihovoj životnoj mudrosti. Ponosim se, sada na stogodišnjicu od završetka Velikog rata, što su doprineli životu kojim mi živimo.
Slava im i hvala!

Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
PostPoslato: Sreda, 17 Oktobar 2018, 19:16 
Nije prisutan
Svetski putnik
Svetski putnik
Korisnikov avatar

Pridružio se: Četvrtak, 21 Avgust 2014, 05:46
Postovi: 3783
Lokacija: Beograd / Jagodina
Pol: Bata
Док се у Србији на веома скроман начин обележава 100 годишњица завршетка 1. светског рата током посете Националном историјском музеју Грчке имао сам прилику да посетим и изложбу посвећену овом догађају. Оно што ми се јако допало је што су експонати приказали последице рата, од геополитичких односа великих сила, драстичну промену уређења Европе, увођење САД и Јапана као великих сила па до утицаја војних дешавања на развој медицине, хемије, индустрије. Један део изложбе прикао је и начин на који су новине извештавале о рату.
Представљање ове изложбе биће јако скромно јер је фотографисање било забрањено, али ето кустос ми је дозволио да сликам пар паноа посвећених Србији.

Slika

Slika

Веома је истакнуто да је Србија у рату изгубила више од 1/4 становништва. Било ми је јако потресно да прочитам да је Србија, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916-18. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34. 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. Сто се тице цивилног становниства, губици су износили 845.000. Од 200.000 градјана који су посли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 људи.
Slika

Пар панела посвећених Србији
Slika

Slika

Slika


Vrh
 Profil  
Odgovori sa citatom  
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 166 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 8, 9, 10, 11, 12  Sledeća

Sva vremena su u UTC + 1 sat


Ko je prisutan

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 18 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  

Pokreće ga phpBB® Forum Software © phpBB Group
Putovanja u srcu © 2014-2019.