|
O Divljanju...
"Cela ova priča o tome kolikom je brzinom vest o smrti Vlade Divljana obišla balkanski kulturni prostor, i koliko je pažnje i iskrenog bola izazvala, govori dosta o situaciji--političkoj, socijalnoj, kulturnoj. Odlazili su i drugi važni i dragi ljudi, ali njihove smrti nisu ovako odjeknule. Reč je, dakle, o nečemu što ima naboj metafore, jer samo metafore izazivaju takvu reakciju, samo činovi i pojave koji u sebi nose univerzalno važnu simboliku.
U ovom slučaju, mislim da je reč o nestanku gradjanskog. Idoli su bili bele košulje, kravate i sakoi. Idoli su bili Dečaci (Dragan Papić ima krunske zasluge za ovo). Fine frizure. Jedan sa naočarima školarca. Oni su bili momci koje bi svaka cura mogla da odvede roditeljima. Oni su pevali Devojko mala. U tim godinama, tik posle Titove smrti, delovalo je kao da će Jugoslavija procvetati u lepu ružu, kao što je uvek i obećavala. Bilo je tih nekoliko godina početkom 1980ih kad je stvarnost obećavala, i rekao bih da je ta decenija izmedju 1978 i 1987 možda bila the Zlatno Doba na prostoru Jugoslavije. Idoli su simbolizovali to. Divljan više nego iko drugi medju njima. Bol za Divljanom je bol za nestankom gradjanskog, a univerzalan je jer je gradjansko nestalo svuda, u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni, Sloveniji. Srednja klasa je prvo načeta "odlivom mozaka" (Dubioza), onda pritisnuta halapljivom državom i na kraju dotučena globalnom ekonomskom krizom.
Čak i cela ta simbolika oko Idola, oko toga gde su sada ostali članovi, kako su se prodali, kako su prešli na Tamnu Stranu (sem Kolara)--i to je deo priče o srednjoj klasi na Balkanu.
"Retko te vidjam sa devojkama"? To je još i najmanji problem.
Retko te vidjam sa samim sobom. Retko te vidjam sa duhom, sa kulturom, sa finim mislima o nežnim stvarima.
To je problem."
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
