Putovanja u srcu

Ovo je moj 8-mi boravak među kikladskim ostrvima i 16-to ostrvo o kome pišem. Kada sam započeo obilazak ove regije nisam mislio da ću joj se toliko puta vraćati. I zato sam birao ona poznatija ostrva sa divnim belim kućama u gotovo filmskoj scenografiji, sa prelepim plažama ili sa kosmpolitskom atmosferom na plažama i u večernjoj šetnji. I ipak uspem da se iznenadim šta mi novo ostrvo može ponuditi.

Kea čak u startu može da zbuni jer ima i svoje drugo ime Tzia, mada sam ga mnogo manje puta čuo tokom boravka. Kada se približavate Kei i sa trajekta je posmatrate, na prvi pogled ne izgleda kao ostrvo Kiklada. Nema beskrajnog niza belih kuća i plavih krovova koje se spuštaju prema moru. Kea je jedno od najbližih ostrva Atini, brodom se stiže za 45 minuta i zato je omiljeno vikend izletište. To je učinilo i da kuće više liče na gradske, kamene kuće na sprat sa krovovima od crvenog crepa. Druga značajna razlika je što Kea ima dosta prirodnih izvorišta vode, imala je i značajnu industriju između dva svetska rata, pejzaž iako deluje prirodno je posledica pojloprivredne obrade zemlje sa mnogo terasa na kojima su se sadile masline i vinova loza. Na Kei čak ima i prilično hrastove šume.

Posledice ovakvog položaja ostrva sam osetio i kao turista. Smeštaji su „luksuzniji“ i primetno skuplji nego na drugim ostrvima i odmah na startu putopisa ću napisati da je to nešto što će me odbiti da Keu uskoro postavim na listu za ponovnu posetu. Sa druge strane je odlično snabdevena, sa nekoliko baš ozbiljno velikih marketa pa su te cene niže. Takođe zbog puno gostiju koji dolaze samo na vikend ima ekspres restorana (a tako je bilo i na Androsu koji je takođe blizu Atine) u kojima je hrana bila jako ukusna i jeftina. Tako da se možda tu napravi kompenzacija u finansijama. Najveća razlika je što je od petka uveče do nedelje poslepodne primetno više ljudi na ostrvu i prosto je neverovatno kako se u ponedeljak oseti kao da je ostrvo pusto. Tako je i autobuski prevoz koncipiran i do nekih plaža autobusom možete samo vikendom. Možda i moj najveći šok je da se sezona ovde završava ranije nego na drugim ostrvima i već oko 10-og septembra se ukidaju neke autobuske linije, suvernirnice rade skraćeno i zamislite nema više lokumadesa jer su to letnji kolači. Zaista sam očekivao da će zbog vrućina ovog leta sezona biti duža u septembru, ali izgleda da Kea nije u tom prvom krugu turističkih ostrva. I kada sam kod vrućina da još jednom istaknem zašto ja volim Kiklade. Mikro klima na ovim ostrvima je takva da temperature retko idu preko 30 stepeni, i ove godine kada je u Atini bilo 41 na Kei je bilo 34. Vetar, meltemi, koji neprestano duva čini da se osećate prijatno tokom celog dana.

U antičko doba Kea nije bila jedna politička celina. Na relativno malom ostrvu postojale su četiri nezavisne gradske države: Ioulida (današnja Hora), Korissos (današnja luka Korisia), Karthaia i Poiessa (područje iza današnje plaže Pisses).

Na Kei ima sasvim dovoljno plaža da ih ne obiđete tokom jednog boravka. Meni su bile lepe, dosta plaža je sa prirodnom hladovinom, uglavnom je kombinacija peska i sitnog šljunka. Tek nekoliko plaža je uređeno u smislu da postoji beach bar, ležaljke za iznajmljivanje, taverna u blizini, a više je onih "divljih" na kojima morate da ponesete svoj mobilijar. Dobra strana je što i do takvih plaža uglavnom ide asfaltni put.

Na plaži u Korisiji se praktično nisam ni kupao. Uopšte nije moj stil kupanje u mestu, u luci dok gledate velike trajekte kako pristaju. Ali je plaža sasvim korektna. Nema beach barova ali ima kafića i taverni odmah nasuprot plaže.





Gialiskari je praktično plaža Korissije i Vourkarija – nalazi se na zapadnoj strani zaliva Agios Nikolaos, između luke i Vourkarija. Jedna od najlakše dostupnih plaža na Kei. Od Korisije je udaljena oko 1–1,5 km, asfalt praktično vodi do same plaže. Plaža je mala i uska, a osim dostupnosti jedna od najvećih prednosti je prirodna hladovina od tamarisa i eukaliptusa. Na plaži postoji kafić / restoran sa ležaljkama koje se mogu iznajmiti. Po meni plaža za prvi dan i nije plaža zbog koje bi prešao preko pola ostrva. Po drugim očigledno nije tako jer je na plaži uvek bilo posetilaca.





Već drugog dana sam se uputio u obilazak plaža, prvo onih do kojih se može doći autobusom. Cena karte je od 2 do 5 eura za jednu vožnju. Polasci su veoma tačni, ali ih u septembru ima manje između 10 i 17:30. To jeste mana jer bih voleo da sam na nekim plažama ostao duže. Sa druge strane izabrao sam smeštaj u luci, a na Kikladima su obično najlepša mesta u brdu pa mi je raniji povratak sa plaže omogućio da uveče istražim Horu.

Asfaltni put vodi praktično do plaže Pisses oko 15 km od luke i veoma je jednostavno do nje doći. Jedna od najbolje opremljenih plaža: ležaljke, suncobrani, taverna, mini-market i jedini organizovani kamp na Kei, svega nekoliko desetina metara od plaže. Tu je i teren za odbojku. Velika, široka i uglavnom peskovita, uz ponešto sitnog šljunka. Za razliku od mnogih kikladskih plaža, Pisses ne deluje kao plaža „između kamenja“ – iza nje se otvara zelena dolina. Meni najlepša plaža na ostrvu na kojoj je kupanje bilo pravo uživanje.





Otzias je najduža plaža na ostrvu. Na jednom kraju plaže postoji prirodna hladovina, a u centralnom delu i beach bar sa ležaljkama i pedalinama, kajacima i sup daskama za iznajmljivanje. Uopšte na plažama postoje besplatni drveni suncobrani i nadstrešnice na svakih 10-ak metara. Plaža je uglavnom peskovita, a na samom ulazu na nekim mestima postoji kamena stena. Najlakši je ulaz ispred ležaljki jer verovatno vlasnici beach barova nasipaju peskom. Iza plaže do puta ima velika „livada“ i bilo je puno postera da se tu vikendom organizuju svirke i koncerti.







Koundouros je plaža sa vetrenjačama. Mnoge napuštene vetrenjače sada su pretvorene u luksuzne smeštaje, a i na samoj plaži postoji luksuzan kompleks. Ali to mi se mnogo sviđa na Kikladima, hotel ma kako luksuzan može da zauzme do pola plaže, a često ni toliko. Na ležaljke možete da se smestite iako niste gost hotela, a pored njih je vaša plaža. Pesak, zlatno-žute boje, uglavnom vrlo prijatan ulazak u vodu. U jednom kraju plaže postoji par tamarisa za prirodnu hladovinu, ali ova plaža je popularna i lako dostupna pa je ispod drveća malo gužva. Zaliv je dosta zatvoren i to mu je velika prednost jer je zaštićen od meltemija. Do plaže ide asfalt, veliki je parking iza plaže. Do ove plaže u septembru možete autobusom samo vikendom. Ta činjenica koja nije navedena na internetu je samo uslovila da sam iznajmljeni auto koristio malo drugačije od plana.







Kampi se nalazi u nastavku puta, 10-ak minuta nakon Koundourosa, ali je mnogo manja i mirnija. Kombinacija peska i šljunka, u jednom delu plaže prilikom ulaska postoji kamena ploča. Uz obalu postoji nešto drveća ali na samoj plaži samo na jednom delu. Međutim u septembru nema mnogo kupača pa se svako rasporedio ispod postavljenih suncobrana.



Sykamia je divlja plaža na kraju šumskog puta, uz Pisses najlepša na ostrvu. Ove godine je postavljen asfalt do plaže tako da ne važi više da se do plaže stiže nakon 2km makadama. Na plaži postoji prirodna hladovina i nema drugih sadržaja. Internet kaže da geološka istraživanja potvrđuju postojanje beach-rock formacija duž cele obale zaliva, širine oko 15 m, koje se pružaju ispod nivoa mora. Za nas koji nismo geolozi to znači da na ulazu na delovima plaže postoji kamena stena, još uvek u plićaku, preko koje se prelazi. Ipak ima dovoljno mesta da se u vodu uđe i po pesku.

I možda najlepši dan letovanja, plaža Poles. Ne zbog plaže nego zbog načina dolaska (ako niste Ana Ivanović pa se dovezete jahtom). Sa glavnog puta počinje staza dugačka 2,3 – 2,7 km u zavisnosti od toga da li auto ostavljate na asfaltu ili još malo uštedite vozeći se po zemljanom putu. Nadmorska visina koju savladate je oko 300 m i za šetnju ka plaži potrebno je oko 40 minuta, za povratak oko 70 minuta. Dobar deo mojih prijatelja ne razume zašto je meni ovo bio lep dan. Plaža i nije nešto posebno scenična već joj ostaci antičkih hramova iznad plaže daju taj poseban doživljaj, voda je mokra i slana kao i na drugim plažama i pesak je isti kao na drugim plažama. Zašto bi neko lomio noge za isto što ima na 10 minuta od smeštaja. Ali ja sam naopak, ne volim da dva dana budem na istoj plaži i za 5 ili 10 godina niko se neće sećati kako je izgledao pesak na plaži a ja ću se sećati kako sam se obradovao magarcu koji riče jer je to bio znak da sam blizu kuća i puta. Malo preuveličavam, nije strašan uspon ali ipak vam trebaju patike i nezgodno je što se konsantno penjete na 30 stepeni sa teretom na leđima i nakon plivanja. Postoje dve plaže – Megales Poles i Mikres Poles, razdvojene grebenom na kojem je antička Karthaia.

Dolazak na plažu je jedinstven jer prilaziš plaži na isti način i istim putem kao što se dolazilo u Karathaia pre 2.500 godina. Karthaia nije bila samo „grad sa hramovima iznad lepe plaže“. Imala je luku, fortifikacije duže od 2 km, sopstvenu valutu sa amforom na poleđini, pozorište za oko 900 gledalaca, sistem vodosnabdevanja i monumentalna svetilišta.

Na višoj terasi nalazi se dorski hram, podignut oko 500. p.n.e. Njegova posebnost je što je imao 6 × 11 stubova i smatra se najstarijim do sada poznatim dorskim peripteralnim hramom na Kikladima. Smatra se da je bio podignut u čast boginje Atine mada to nije arheološki potvrđeno. Hram koji se nalazi na nižoj terasi, bliže moru, podignut je oko 530. godine p.n.e. i bio je posvećen Apolonu. Bio je to dorski hram dimenzija oko 31,15 × 16 m, visok približno 8 m. Imao je šest stubova na pročelju i bio je glavno svetilište Karthaije. Ispred hrama je pronađeno puno posuđa i oruđa pa je verovatno tu bio i glavni trg na kome se odigravao život grada. Pronađeni su veoma očuvani temelji hrama što je pomoglo u vizuelnoj rekonstrukciji kako je hram izgledao.

Meni su ovakve priče bile uvek interesantne jer danas na ostrvu živi oko 2.300 stanovnika, a pre 2.500 godina je imalo pozorište koje je primalo 900 gledalaca.





























Jedna od znamenitosti Hore, ali i ostrva Kea je "nasmejani lav". Legenda kaže da su nekada na Kei živele nimfe, a da je ostrvo bilo mnogo zelenije i bogatije vodom. Stanovnici su uživali u zabavama uz vino i masline i nisu mnogo marili za bogove. Zato su oni poslali lava koji ih je oterao. Nakon toga je usledila velika suša, a stanovnici su se obratili Aristaju, sinu Apolona i Kirene. On je prineo žrtve bogovima, nakon čega su, prema mitu, počeli da duvaju meltemiji koji su rashladili ostrvo.

Da li je legenda istinita ne znam, meltemi svakako duva a i lav postoji. Istraživanja kažu da je isklesan u 6 – 7 veku p.n.e. i da je dugačak 8 m. Verovatno je stajao na ulazu u grad da pokaže snagu i odlučnost stanovnika. Međutim lav izgleda dobroćudno i sa širokim osmehom.

Dolazak do lava je mnogo lakša šetnja, uzbrdice nisu velike, a i danas se prenos tovara obavlja pomoću magaraca.









Kea se nekada zvala i Hydrousa, baš zbog velikog broja izvora. Oko tih izvora su se i formirali gradovi i ako se od lava produži stazom nailazi se na glavno izvorište nekadašnje antičke države Ioulida (zaboravih da napišem da se i na slikama sa hikinga do Karthaia vidi izvorište).

Luka Korisija je prvi susret sa ostrvom i njegovo glavno prometno središte, smeštena u prostranom i bezbednom zalivu. Na drugom kraju zaliva se nalazi modenskija verzija sela Vourkari sa marinom sa luksuzne jahte i jedrilice. Glavna autobuska trasa spaja Ioulidu, Korisiju, Vourkari i Otzias najveća (ili jedina sela na ostrvu) pa je za obilazak ostrva skoro svejedno u kome mestu će se odsesti. Samo mesto je „dosadno“ i sve se događa uz luku koja se nakon 20h pretvara u šetališnu zonu.



Korisija je nekada imala značajniju ulogu. Fabrika emajla u Korissiji radila je od 1927. do 1957. godine i bila je, prema lokalnim istorijskim izvorima, jedina grčka fabrika koja je proizvodila emajlirano posuđe i najveća te vrste na Mediteranu. Osnovao ju je trgovac duvanom Ioannis Gleoudis, a zanimljivo je da su među zaposlenima bili brojne izbeglice iz Male Azije. Fabrika je najpre proizvodila kućno posuđe i različite emajlirane table i oznake. 1936. godine dobila je prvi državni posao – proizvodnju vojnih čuturica za grčku vojsku, a zatim je počela da proizvodi i delove za ratnu industriju, uključujući minobacače. U svom zenitu imala je oko 300 zaposlenih, a proizvodi su se izvozili na Balkan i Bliski istok. Fabrika je zatvorena 1957., nekoliko godina kasnije pokušano je da se ponovo pokrene proizvodnja ali nisu uspeli. Mašine nisu sve nestale. Bivši radnici i njihovo udruženje počeli su 2002. da sakupljaju sačuvane mašine, kalupe, proizvode i predmete koji su se nalazili u drugim fabrikama u Atici. Deo toga danas je izložen u opštinskom prostoru u Korissiji, a postoji inicijativa da se jednog dana vrate u fabriku i napravi industrijski muzej.





Svetionik sveti Nikola je izgrađen 1831. godine i važi za jedan od najstarijih svetionika u modernoj Grčkoj. Podignut je na mestu gde se nalazila stara kapela posvećena Svetom Nikoli, zaštitniku mornara. Zajedno sa svetionikom na ostrvu Egina, Agios Nikolaos na Kei bio je među prvim navigacionim svetlima postavljenim od strane novoosnovane grčke države posle rata za nezavisnost.





Hora na ostrvu ima svoje ime Ioulida. To nije slučajnost. Ioulida je bila istorijski važan urbani centar, a porodice sa sela su želele da imaju kuću u gradu jer je to povećavalo njihov društveni status. Nije samo „lepša verzija kikladskog sela“ – ona predstavlja drugačiju društvenu i arhitektonsku istoriju ostrva. Kuće su često dvospratne, pokrivene crepom, zbijene jedna uz drugu, ulice su šire i kaldrmisane. Deo naselja i par najznačajnih objekata poput gradske kuće i škole projektovao je Ernst Ziller, nemačko – grčki arhitekta u neoklasičnom stilu. Tek u starom delu naselja se nailazi na klasične kikladske uske, krivudave ulice. Uz već pomenutu činjenicu da se Kea više prilagođava vikendašima iz Atine nego turistima nisam se iznenadio što su lokali u Hori luksuzniji, sa barovima na krovu, koktelima, savremenom muzikom i dekorom. Nisam se pokajao što sam smeštaj izabrao u luci, a ne u Hori i par boravaka mi je bio sasvim ok.















I malo pejzaža oko Hore, pa vi sada zamislite kako izgledaju druga ostrva ako Kea ima puno zelenila. I možda mi je to najteže objasniti zašto se ovim ostrvima

Kea je ispunila sve što tražim od letovanja i veoma mi se dopala. Postaje sve teže da ostrva rangiram, prošao je i veliki vremenski period i ja nisam isti kao pre 10 godina. Možda bih mogao i da promenim način rangiranja:

0. Ostrva sa prelepim plažama za lenji odmor: Kofounisija i Donousa, pri čemu prednost ima Kofounisija jer je imala više šarma, lepših ulica, malih kafea i prodavnica
1. Najkompletnija ostrva: Paros i Antiparos, Naxos, Milos i Kimolos i Andros, baš ovim redosledom pri čemu su mi Naxos i Milos na deobi drugog mesta jer mi je Naxos bio šarmantniji, lepši uveče i prva mi je kikladska ljubav a Milos mi je imao lepše i raznovrsnije plaže; Andros mi je sjajan ali bih ga sada drugačije organizovao sa mnogo više dana rentiranog auta jer su plaže mnogo teže dostupne a i ostao mi je dobar deo unutrašnjosti ostrva koje treba videti
2. Ostrva za provod: Santorini, Mikonos i Ios, pri tome su mi sva tri ostrva imala lepše plaže nego što sam očekivao; Ja sam najviše uživao na Iosu jer su tamo uglavnom mladi, lude noćne žurke, ali plaže su prepodne bile samo moje a prelepe su, ja sam oko ponoći bio u krevetu tako da smo imali potpuno različite životne ritmove i dugo sam izbegavao ovo ostrvo očekujući da ću ulicom preskakati preko pijanih tinejdžera a uopšte nije tako
3. Mala ostrva na kojima dobijete mnogo a sa manjom gužvom ili za manje para: Amorgos, Serifos, Folegandros i sada dodajem Kea i Kitnos, svako sa svojim karakteristikama
4. Mala ostrva na kojima plaže nisu posebne, ali nešto drugo jeste: Siros (arhitektura i studentska, mladalačka atmosfera), Sifnos (hrana, apsolutno tvrdim da nigde u Grčkoj nisam bolje jeo, u svakom restoranu, čak je i giros bio bolji ali To Steki na plaži Platis Gialos je imao fantastičnu hranu)

Znam da će Jack da me pita oko hrane i da ja neću imati mnogo da joj kažem. Na 50 m od smeštaja sam našao restoran Simos u kome možete i ručati, ali je restoran osmišljen kao ekspres restoran. Odličan potez vlasnika jer je restoran na glavnom putu, bez nekog pogleda. A hrana fantastična, od musake, papuzakija sa mesom i vege varijante, pasulja ogromnog zrna, faširanih šnicli, đuveča, rolovane prasetine. Cene od 3 evra za kolače, 5 evra za salate, 8 evra za jela poput musake, 11 evra za porcije mesa i 13 evra je bila najskuplja ta rolovana prasetina. Nijednom nismo uspeli da pojedemo dve cele porcije, a ko me je upoznao zna da nisam baš sitan. Jednom smo izašli na večeru, platili 50 evra za ok hranu ali ništa posebno tako da smo se držali ovog restorana koji je i kasno kada bi se vraćali sa plaže imao nekoliko jela u ponudi.