I ovo leto bilo je u znaku pandemije...malo opustenije nego prosle godine...za mene- gore 100 x...za neke super, jer su konacno videli zeljena mora...pred sam polazak, na neke 2 nedelje pre, ukocih se, prvi put u zivotu...mozda ga zato tako tragicno doziveh...sve vreme sam trazila pomoc i lek za svoju muku i, na kraju, uz blagoslov 3 lekara, krenuh na put...da napomenem da je ove godine put bio moguc uz sertifikat o vakcinaciji protiv virusa ili da ste prelezali virus, PCR test ili brzi antigenski test, uradjen neposredno pred put. Sve smo obavili, po velikoj vrucini i srecni krenusmo!
...temperatura je bila 40*, u restoranu "Javor Dzoko" radilo je ne-znam-koliko klima...picilo duvanje sa svih strana...klopa je bila izvrsna, ali, zbog svog stanja, morala sam da ostavim Zokija i odem u sobu...smestaj je par koraka od restorana....na moj uzas, do njega je vodilo nekih 50-ak stepenika, sto mi u stanju zeznute kicme nimalo nije prijalo...skromno, ali cisto, ljubazni domacini...bila sam izlepljena medicinskim flasterima, ali bol me je seckao i pored njih i gomile lekova...zamalo da odustanem u rano jutro sledeceg dana...no, naterah sebe da se stisnem i ipak produzismo...
Bili smo dobro organizovani sto se tice stvari...brzo je sve bilo u sobi, a mi sidjosmo na kafu...u odnosu na prethodne godine, promenilo se osoblje...neke radnice su otisle u zasluzenu penziju, a i konobari se promenise...glavni kuvar je gazdaricin mladji sin Jani, a konobarica na plazi preslatka Dimitra... 
Oko podneva je sledilo povlacenje na kafu u basti...i onda odmor...ni od cega...ali sam bar mogla da se potpuno opustim u sobi...za razliku od svih prethodnih godina, ranije smo se predvece povlacilli sa plaze, vecerali relativno rano...onda bismo napravili kratak djir, par puta tamo-'vamo onom opisanom rutom...i u krevet!
