Putovanja u srcu

„Lisabon. Nemirna varoš na vulkanskom tlu. Nigde na svetu nisu ljudi mirniji i učtiviji kad govorite s njima pojedinačno, a svi ti mirni i učtivi ljudi zajedno stvaraju nepodnošljivu buku od koje ne možete da spavate.“
Ivo Andrić

Bolji početak teme samostalno ne bih mogao da osmislim. I u ovim kratkim rečenicama sažeta je istinska lepota Lisabona.
Na žalost ja ću umeti da napišem još jedan štreberski putopis, šta se može videti, kako do tamo doći, koliko će vas to koštati i dati neki savet kako bih sada radio i šta bih u planu menjao. Ali dok budete čitali putopis možda vam neće biti jasno zašto je ovaj grad poseban. Na fotografijama nećete videti neke spektakularne građevine, muzeji ne sadrže značajna dela evropske kulture, mnogo je oronulih fasada.

Utisci koje nosim potiču od atmosfere koja u gradu vlada i odnosu lokalaca prema turistima. Namerno sam za termin putovanja birao početak juna kada se u Lisabonu održava festival (sardina) posvećen svetom Antoniju Padovanskom koji kulminira velikom karnevalskom povorkom 12. juna. Pripreme za festival traju nedeljama, a sve uske ulice i trgovi u centralnim gradskim kvartovima očaravaju posetioce svojim šarenim ukrasima. Miris sardina na roštilju širi se gradom. Ali sve to izgleda kao da je moja mama sa prvom komšinicom izašla na trg i na improvizovanoj tezgi, na plinskoj boci kuva svoje najbolje jelo i pravi pite, a da muškraci roštiljaju. Večera se na stolovima i klupama na rasklapanje, poput onih koji vam stoje u podrumu i koriste se samo za slavu. Iako ne znaju ni reč engleskog i morate se sporazumevati rukama turista će uvek dobiti porciju preko reda i poneki komad više od porcije. Uglavnom se pije sangrija i vino. Na svakom koraku se čuje muzika lokalnih uličnih svirača a i broj uličnih umetnika je veliki. Jedino sam ja bio razočaran hranom koja je neukusna, odnosno suviše jednostavna za naš pojam. Na primer samo meso i hleb bez ikakvog priloga ili salate.

Sa strašću kojom gledaju fudbal (Portugal je u vreme ove posete osvojio ligu nacija, a finalni turnir se i igrao u Portugalu) i pevaju, plešu, zabavljaju se. Bio sam iznenađen kako na improvizovanim stolovima i klupama piju skupo vino iz plastičnih čaša. U grad izlaze bez preteranog sređivanja sa jasnom porukom da su izašli da se provedu, a ne da samo budu viđeni.

Domaćin stana koji sam iznajmio dočekao me je sa ogromnom korpom voća, kobasicama, kačkavaljom i flašom porta, napunjenim frižiderom da ne moram odmah do prodavnice. Stalno se raspitivao da li mi nešto treba, proveravao je radno vreme znamenitosti, bukirao taksi. I to onako od srca.

I zaista prve dve reči koje ćete da naučite na portugalskom su obrigado - hvala i fado.

U Lisabonu definitivno vlada duh pređašnjih epoha na koje tamošnje stanovništvo pažljivo čuva uspomene. Da su gradske vlasti i te kako svesne da je upravo starinski šarm ono što privlači hiljade turista, jasno je već kada kročite u centar grada. Sve ulice prekrivene su originalnom kaldrmom po kojoj tramvajskim šinama jezde stari, drveni ali savršeno očuvani tramvaji. Ovo je ujedno jedini prevoz koji turisti mogu da koriste u centru, a budući da je prilično spor, ovde je nužno prihvatiti činjenicu da će vam za svaki obilazak trebati više vremena nego što ste planirali. Da u Lisabonu nema mesta nervozi, trci i panici, vidljivo je i po ponašanju tamošnjih stanovnika. Portugalci inače ne poznaju brz životni tempo, a budući da su vrlo ljubazni i domaćinski nastrojeni, sa njima je moguće uživati u dugim kafanskim pričama.

Lisabon je sagrađen na sedam brežuljaka, tako da je poznat kao "Cidade das sete colinas" tj. grad na sedam brežuljaka. Priča vam zvuči poznato, zar ne, i Rim se nalazi na sedam brežuljaka. Samo ćete ovde čuti da je Lisabon stariji od Rima cela 4 veka i da su ga osnovali Feničani 1200 godina pre nove ere i da je nakon Atine najstariji glavni grad neke evropske države. Međutim ima mala caka da se Lisabon zapravo nalazi na osam brežuljaka i da najveće na kojoj se nalazi tvrđava nisu računali već samo sedam koje se iz nje vide.

Legenda još kaže da je ovde bila Zemlja zmija kojom je vladala kraljica Offiusa, pola žena pola zmija. Kada se Odisej u svojim lutanjima zaustavio ne bi li odmorio i dopunio zalihe, kraljica se strasno zaljubila i ponudila mu mesto kralja u svom kraljevstvu. Bojeći se da mu je život u opasnosti ako je odbije Odisej se pretvarao da uzvraća ljubav ali se sve vreme, iza leđa kraljice spremao za odlazak i jedne noći, dok je kraljica spavala, uspeli su da pobegnu. Napuštena kraljica se silovito smandrljala do obala reke. Gledajući kako njen voljeni odlazi, besno je vitlajući repom zatresla zemlju i tako se stvoriše brda.

Takva konfiguracija terena znači da će vam za obilazak biti potrebna zavidna kondicija i da cipele sa štiklom ne morate da spakujete. Takođe i da grad obiluje prelepim vidikovcima i negde pre puta pročitah da ako vidite znak sa natpisom miraduro - vidikovac, ne propustite taj pogled.

BAIXA

Baixa (Baiša) je kvart koji predstavlja najstrožiji centar Lisabona i najravniji je deo Lisabona koji karakterišu široki bulevari i avenije.

Za sam Lisabon veoma je važan katastrofalni zemljotres 1755. godine jačine 8 stepeni rihterove skale koji je izazvao cunami visine 30 m i požare koji su goreli danima nakon toga. Zemljotres se dogodio u prepodnevnim satima 1. novembra na praznik Svih Svetih kada je veliki broj stanovnika bio u crkvama. Veruje se da je poginulo oko 40 hiljada ljudi ili petina populacije. Kad se voda povukla, grad je ličio na močvaru okruženu zadimljenim brdima u plamenu. Po višim delovima grada koje je voda poštedela još deset dana plamteli su besni požari koje nije imao ko da gasi. Sve je izgledalo kao dan strašnog suda. Malo posle zemljotresa na ulicama Lisabona pojavio se monah po imenu Malagrida. On je katastrofu iskoristio da bi unesrećene žitelje razrušenog grada upozorio na njihove grehe i kaznu božju. Pošto i posle upozorenja vlasti monah nije prestajao da propoveda i demorališe narod po razrušenom gradu, vlasti su odlučile da ga uklone. Optužen je kao lažni prorok i jeretik i predat crkvenom sudu. Posle grotesknog sudskog procesa, 1761. godine Malagrida je spaljen na lomači na glavnom gradskom trgu. Umro je kao poslednja žrtva zemljotresa, ali i kao poslednja žrtva inkvizicije.
Posledice ove katastrofe bile su i širih razmera. Ovaj događaj naglo je prekinuo portugalske kolonijalne ambicije i proizveo je niz političkih kontroverzi. U kršu, vatri i vodi nestali su i svi istorijski izvori i geografski podaci o portugalskim otkrićima, poput putovanja Vaska de Game. Portugalski kralj je preživeo zemljotres, ali se do kraja života plašio zidova i zatvorenog prostora.

Markiz Pombal, predsednik vlade kome je pripala obnova grada, zanemario je tradiciju uskih uličica i darovao Baiši potpuno novi izgled. Centar grada je raskrčen i otvorene su široke pravolinijske avenije, prostrani trgovi i mreža ulica ukrštenih pod pravim uglom. Sve zgrade su u neoklasicističkom stilu i urađene su tako da budu otporne na zemljotres. Da bi proverio ovu otpornost Pombal bi naređivao vojsci da maršira oko novopodignutih zgrada. Uspomenu na staru Bajšu, onu pre zemljotresa, čuvaju samo dve kule, ostaci barokne palate Ribiera.

Zato je i red da obilazak započnem sa trga posvećenom Markiz Pombalu, veliki kružni tok u čijem središtu se nalazi visoki spomenik. Prikazuje Pombala kako u društvu lava (simbol moći) sa visine posmatra razaranje, odnosno obnovu grada.



Neposredno iza spomenika nalazi se veliki gradski park Eduardo VII (drugi je najveći park u gradu nakon Parka Florestal de Monsanto). Izvorno nazvan Park Slobode, preimenovan je u čast britanskog kralja Edvarda VII koji je Lisabon posetio 1903 neposredno nakon izgradnje parka. Park uključuje veliku raznolikost biljaka u bašti sa vodopadima i tropskim rastinjem i drvećem sa ljubičastim lišćem koje ne znam kako se zove i ima veliki broj klupa i sportskih terena, ali je najpoznatiji po centralnom zelenom lavirintu od potkresanog žbunja. U vreme moje posete u parku se održavao sajam knjiga, ali moj unutrašnji sat i radno vreme u Portugalu se baš ne poklapaju.







Na trg se nastavlja i Avenida da Liberdade – Avenija Slobode, centar Lisabona, glavna šoping ulica. Ono što je u Njujorku 5. avenija to je u Lisabonu Avenija slobode - dom dizajnerskih butika, skupih restorana i hotela. U vreme kada je nastala ova avenija bila je namenjena samo aristokratiji koju je od ostatka sveta odvajao zid i kapija na početku parka. Ipak je kasnije avenija postala javno šetalište po ugledu na Jelisejska polja.

Na kraju ove široke avenije nalazi se Praça Dos Restauradores - Trg Obnovioca sa zanimljivim mozaik – pločnikom od crnog i belog kamena. Čak postoji i spomenik radnicima koji su postavljali ovaj pločnik karakterističan za ceo Lisabon.
Na trgu se nalazi ružičasta palata iz 18og veka Foz Palace u kojoj se sada nalazi turistička organizacija grada, Art Deco Eden pozorište i početna stanica žičare Gloria (u mom planu nešto kasnije ću se vratiti ovom žičarom). U središtu trga se nalazi obelisk (iz 1886.god) u slavu pobede u ratu za nezavisnost od Španije.







Rossio trg na kom su se u istoriji odvijala najvažnija događanja i svečanosti kao što su borbe bikova, festivali i parade kao i paljenje jeretika za vreme inkvizicije. Praca dom Pedro IV je zapravo zvanično ime trga nakon postavljanja statue doma Pedro IV 1874. godine, ali stanovnici Lisabona nikada nisu prihvatili ime i još uvek trg zovu Rossio. Ovo ime ima svoje korene mnogo pre zemljotresa iz 1755. godine, kada je ovde bilo područje glavnog grada koje je bilo dostupno svim običnim ljudima. Grubi prevod Rossio-a bi bio zajedničko zemljište i tu se nalazio stari grad.



Statua na centru trga je Dom Pedro IV, ali legenda kaže da je to zapravo statua cara Maksimilijana od Meksika. Maksimilijan je ubijen ubrzo nakon završetka statue, a neželjena statua je prodata Lisabonu za mali iznos, jer su i Dom Pedro IV i Makimilijan fizički bili slični. Dve barokne simetrične fontane su postavljene u isto vreme kada i statua kralja Pedra IV (1870) i uvezene su iz Francuske.





Talasasta šara pločnik nastala je na ovom trgu i dodata je u 19om veku i dizajnirana je da liči na okean. Njegov čuveni obrazac Mar Largo (dugačko more) datira iz 1849 i danas je takođe jedno od obeležja brazilskog Ria de Žaneira.



Na trgu se nalazi i železnička stanica Rossio sa zanimljivim ulazima u obliku potkovice i pozorište Dona Maria II.



U neposrednoj blizini (zapravo deli ih samo ulica i red zgrada) nalazi se Praça Figueira nekada glavni, gradski, pijačni trg. Sa ovog trga se pruža lep pogled na tvrđavu Sv. Đorđe. Na sredini trga su statua kralja Žoaa I i specifičan portugalski pločnik ali ne samo kao ukras već i kao pešački prelaz. Na trgu se nalazi i pijaca Baixa u kojoj se mogu kupiti suveniri, ali i vina, kobasice i sirevi.

Najpoznatija pešačka ulica u gradu Rua Augusta nastavlja se na trg i to je zona poput Knez Mihajlove u Beogradu ili Ramble u Barseloni. Dosta kafića i restorana, poslastičarnica, butika i uličnih zabavljača. Nije teško pretpostaviti da su cene u ovoj ulici i duplo više nego na drugim mestima.







Na pola Rua Auguste ulice nalazi se Santa Justa (Santa Žusta) lift. Napravljen je u 19om veku kako bi prevozio putnike uzbrdo od okruga Baixa do manastira Largo do Carmo. Poznat je i kao "Ajfelov toranj Lisabona", a veza sa Ajfelom nije slučajna jer je nastao po ideji Ajfelovog učenika. Lift datira iz doba kada je kovano gvožđe bilo i građevinski materijal i oblik umetnosti, a struktura je ukrašena veličanstvenim neogotičkim lukovima i geometrijskim obrascima, dok su unutar dve raskošne drvene kabine. Istorijski Santa Justa je olakšavao transport ljudi i robe strmim brdom, ali danas je to prvenstveno turistička atrakcija i jedna od jedinstvenih atrakcija grada. Na vrhu lifta je novootvorena panoramska platforma koja pruža prekrasan pogled na istorijski centar Lisabona. Kao jedan od najoriginalnijih arhitektonskih i tehničkih znamenitosti Portugala je priznat kao nacionalni spomenik.
Zanimljivo da lift naviše maksmalno vozi 20 putnika, a naniže samo 15.









Fotografija trga Rossio sa visine koju sam ranije postavio takođe je sa vidikovca Santa Justa.

* Ovde ću prvi put da "varam" u ovom putopisu. Ja sam sa vrha lifta otišao da posetim manastir pa sam se vratio dole da nastavim šetnju ulicom Rua Augusta. Sa novim iskustvom ne bih tako uradio već bih lift slikao samo spolja, a na vidikovac bih se popeo kasnije iz pravca manastira. Na poslednjoj fotografiji se vidi platforma kojom dolazite do podnožja vidikovca (terase), odnosno do vrha dokle ide lift. Red koji se čeka na lift je predugačak, prevozi malo putnika i izgubio sam puno vremena. A nema potrebe jer je lift običan i ništa spektakularan, dok mi se pogled sa vidikovca baš dopao.

Impresivni trijumfalni luk Rua Augusta, koji označava ulaz / izlaz u ulicu Rua Augusta, završen je tek 1875. godine, gotovo čitav vek nakon izrade prvobitnih planova. Ovo kašnjenje je omogućilo da se otvaranje kule poklopi sa stogodišnjicom razornog zemljotresa. Za razliku od drugih trijumfalnih kapija kroz ovu nije prošla vojska i ne predstavlja slavljenje velike ratne pobede.

Tri statue na vrhu kule predstavljaju “Gloriju” i nagrađivanje hrabrosti i genija, dok dve sedeće figure u bazi predstavljaju dve portugalske reke, Tejo i Douro. Ženska alegorija “Slave”, koja je obučena u peplos i visoka 7 m stoji na tronu i drži dve krune. “Hrabrost” (ispod desne ruke) je personifikovana Amazonkom sa kacigom sa zmajevim šablonima, koji su bili simbol Кuće Braganze (prve portugalske kraljevske familije). “Genije” obuhvata statuu Jupitera iza leve ruke. Sa njegove leve strane nalaze se atributi pisanja i umetnosti.

Četiri statue nad kolonama, koje je napravio Victor Bastos, predstavljaju Nuno Alvares Pereira i Sebastiao Jose de Carvalho e Melo, Markiz od Pombala na desnoj strani, i Vasco da Gama i Viriatus na levoj strani. Dve ležeće figure predstavljaju reke Tagus i Douro.

Na trijumfalnu kapiju se uz ulaznicu može popeti i takođe je zanimljiv pogled mada zaostaje u odnosu na Santa Justa.





Kao turistička atrakcija, Praca do Comercio - Trgovački trg je najveći lisabonski trg sa tradicionalnim oslikanim zgradama koje zaklanjaju tri strane trga i statuom kralja Josea I pozicioniranog u centru. Jedan je od najlepših delova grada i ukazuje na moć i uticaj koji je Portugal nekada imao.

Praca do Comercio izgrađen je 1755. godine, nakon velikog zemljotresa koji je uništio čitav okrug Baixa. Pre zemljotresa najznačajniji kraljevski kompleks, palata Ribeira, bila je smeštena na trgu, ali ju je potpuno uništio tsunami koji je nastao nakon zemljotresa. Najistaknutija karakteristika palate Ribeira bile su dve prepoznatljive kule i njihov originalni dizajn je uklopljen u dve kule koje su gledale reku Tagus.
Uništenjem palate Ribeira nestala je i najveća zbirka klasične portugalske književnosti jer je u palati bila smeštena kraljevska biblioteka sa 20.000 knjiga. Statua u središtu Praca do Comercio je kralj Joze I na konju koji simbolično guši zmije svojim kopitima. Kralj Jose I bio je portugalski vladar tokom rekonstrukcije Lisabona, a statua je postavljenana njegov rođendan 6. juna 1775. godine.





Na južnoj strani trga nalazi se, Cais das Colunas, skup mermernih stepenica, koje vode do ivice vode. Nekada su predstavljale mermerno stepenište, ulazak u palatu direktno sa broda.

Ovo je bila moja verzija poludnevne šetnje kroz okrug Baixa. Naveo sam u tekstu da bih promenio samo odluku da koristim Santa Justa lift. Sviđa mi se baš ovaj smer kretanja jer je Markiz Pombal trg na najvišoj tački pa se pešice spuštate ka reci, a i metro mi se tako uklapao. Na mapi to izgleda otprilike ovako, a o troškovima ću da napišem koju reč na kraju ovog dana.

Svoju šetnju nastavio sam obalom reke Rio Tejo - Težo koja izvire u centralnoj Španiji, protiče kroz Toledo i uliva se u okean baš kod Lisabona. U ušću je veoma široka, predstavlja jedno od najširih ušća u Evropi. Definitivno volim gradove koji izlaze na vodu. Duž šetališta koje spaja Praca do Comercio i Cais do Sodre - Kaiš do Šodre nalaze se male plažice i klupe i ima puno sveta, i turista i lokalaca, ali nema kupanja.









Cais do Sodre je važna transportna tačka jer sa njega polazi jedna linija metroa, vozovi ka susednim mestima, trajekti koji prevoze na drugu stranu reke. Na ovom šetalištu sam odlučio da napravim prvu pauzu.

BAIRRO ALTO I CHIADO

Bairro Alto i Chiado su dva blisko srodna okruga u Lisabonu, od kojih je jedan popularan danju, a drugi noću. Chiado je popularna shopping i pozorišna četvrt u Lisabonu, koja ima izbor istorijskih spomenika, tradicije i zanimljivih kafića i restorana. U Bairro Alto nema mnogo za videti tokom dana, ali kako sunce zalazi, otvaraju se brojni mali barovi i žurke se nastavljaju do kasno u noć.

Rua Nova Carvalho poznata je kao Pink ulica. Nedaleko od luke i železničke stanice, puna pijanih mornara, lokalnih kriminalaca i prostitutki, bila je mesto koje su pristojni stanovnici Lisabona bez dvoumljenja zaobilazili. Ali 2011 gradske vlasti su odlučile da sve većem broju turista pruži novu atrakciju, zonu modernih klubova sa različitim žanrovima muzike i popularno mesto za izlaske.



* Varaću i drugi put jer je ova fotografija nastala sledećeg dana u odnosu na putopis. Naime u Chiado kvart sam se vraćao još jednom kako bih išao na koncert fado muzike. Plan je bio da nakon koncerta obiđem i neki klub ali sam potpuno smetnuo sa uma fudbal i zatekao sam skoro praznu ulicu.

Neposredno na izalsku iz Pink ulice nailazi se na Praca da Sao Paolo - Trg svetog Pavla sa istoimenom crkvom iz 18og veka.



Jedna od atrakcija grada su svakako žičare - uspinjače kojih ima nekoliko i u funkciji su od 1890-ih. Možda je i najlepša žičara Bica a podjednak je broj turista koji se žičarom voze, odnosno čekaju je pri vrhu ulice kako bi slikali prizor zbog dramatičnog kontrasta između strmih staza i reke u pozadini.



Ovi kvartovi obiluju nizom malih, strmih ulica i ako želite da ih dobro upoznate morate da budete spremni na dugo pešačenje.



Praca Luis de Camoes posvećen je pesniku Luis Kamoešu koji važi za portugalskog nacionalnog pesnika. Posle službe u Indiji i Maroku gde je izgubio oko vratio se u Portugal i napisao ep Os Lusíadas slično Odiseji i blisko klasičnim mitovima i bogovima. Ovo delo se bavi otkrićem pomorskog puta do Indije. Glavni junak je Vasko da Gama koji je oko Rta dobre nade i istočne obale Afrike stigao do Kalkute u Indiji. Dan Kamoesove smrti, 10. jun, je portugalski nacionalni praznik, što ja pre puta nisam znao Osim skaraćenog radnog vremena prodavnica sve ostale turističke atrakcije u gradu otvorene su i na praznik.

Trg Largo do Carmo gleda na ruševine crkve Igreja do Carmo, a ove ruševine trajni su podsetnik na razaranje koje je uzrokovao snažan zemljotres iz 1755. godine. Stotine ljudi je ubijeno kada se krov srušio na okupljene vernike, a požari koje su izazvale srušene sveće besneli su danima. Krov crkve namerno nikada nije obnovljen kao simbol nadmoći prirode (Božije volje) u odnosu na čoveka. U ruševinama se nalazi mali muzej Arkueologico do Carmo, jedan od prvih portugalskih arheoloških i umetničkih muzeja i zajednička je ulaznica za oba lokaliteta.
Na mene je ova crkva ostavila poseban utisak. Fascinantno izgleda i ovako porušena, a verujem da je bila remek delo arhitekture. Neminovno na ovakvim mestima postavljate pitanje o odnosu čoveka i prirode.









U središtu trga nalazi se fontana Chafariz do Carmo, koja je nekada bila glavni izvor vode za ovaj okrug. Trg je u hladu drevnih stabala “jacarandas”, koja tokom sezone cvetanja ispunjavaju trg lepim cvetovima lila boje.





Pored manastira nalazi se štab i muzej Nacionalne garde koji ima besplatan ulaz. Ova zgrada je istorijski važna, jer je sa njenog balkona 25. aprila 1974. proglašen kraj diktature duge 50 godina. Tog dana, pobunjena vojska predvođena liberalnim oficirima zbacila je sa vlasti Marsela Kaetana koji je na mestu predsednika portugalske vlade zamenio dugogodišnjeg diktatora Antonija Oliveira Salazara koji je vladao zemljom punih trideset osam godina od 1932. do 1968. godine. Ovamo svake godine dolaze hiljade Portugalaca da se sete “revolucije sa karanfilima” koja je okončala pola veka totalitarne vladavine.



Nenametljiva spoljašnost crkve Igreja de Sao Roque ne daje nikakvu naznaku izuzetnog i ukrašenog enterijera. U crkvi se nalaze neki od najboljih primera portugalske barokne religiozne umetnosti i dizajna, sa pozlatom svih površina i oltarom sa izrezbarenim detaljima. Kažu da je crkva imala jedan od najskupljih oltara ikada izgrađenih, koji je prevezen u Rim da bi ga blagoslovio Papa, pre nego što je vraćen i ugrađen u Lisabonu. I prekrasnu kapelu Jovana Krstitelja koja se smatra remek delom evropske umetnosti 18.veka. Sao Roque je kanonizovan zbog svojih isceliteljskih moći i lečenja kuge. Bila je prva jezuitska crkva izgrađena u Portugalu i jedna od najranijih u svetu. Crkva je služila kao glavni jezuitski verski centar više od 200 godina.







Još jedan vidikovac koji sam posetio je Miradouro de São Pedro de Alcântara. Na njemu se nalazi i zanimljiv spomenik osnivaču prvih lisabonskih dnevnih novina. Trenutno su radovi na popravci ograde na vidikovcu pa nisam napravio neke posebne fotografije. Kao i na ostalim vidikovcima u vreme festivala ovde je veliki broj tezgi na kojima se može kupiti ulična hrana.





Nazad u kvart Baixa zbog metro veze vratio sam se žičarom - uspinjačom Gloria koja povezuje vidikovac sa Praça Dos Restauradores.

Kako na mapi izgleda ovaj drugi deo dana. Naravno vidikovac je na najvišoj tački ove rute, a na mapi sam namerno ostavio i Praça do Comércio da može da se poveže sa prvim delom obilaska. Kada pravim ove mape to je samo moj izbor šta se može videti, a naročito u kvartovima Alto i Chiado ima još dosta zanimljivih lokacija. Iako po mapama deluje da su šetnje kratke ipak vam treba vremena dok se slikate, kupite ulaznice, malo uživate, svratite na piće i bio je ovo dobro ispunjen dan.



* Zaboravio sam da napišem priču za okrug Baixa Mnogi će reći da je Pombal bio slobodni zidar - mason jer je ceo kvart uređen prema njihovim pravilima i postoji jedan obelisk, jedna trijumfalna kapija, tri trga i sedam ulica od kojih je jedna zlatna (Rua do Ouro) i jedna srebrna (Rua da Prata).

Dnevni troškovi: dnevna karta za prevoz 6,4e (važi za sve vidove prevoza, metro, bus i tramvaji) i obavezno je kupite za ovaj dan jer su uspinjače i Santa Justa lift deo gradskog prevoza (a na primer karte za ove strakcije su 5.15e i 3e za jednu vožnju); platforma Santa Justa 1,5e; manastir Carmo 4e; luk Rua Augusta 3e.

ALFAMA

Bogata toplim izvorima Alfama je po njima dobila i ime, Al hamma – reč na arapskom označava izvore ili kupališta. Mogli bismo ovaj kvart označiti kao hamam ili banju. To je u mavarsko vreme bio centar grada. Posle bega bogatih Mavara, za njima je ostala ribarska i nadničarska sirotinja. Novi, hrišćanski centar se smestio dalje niz Težo. A u Alfamu su se uselili crveni fenjeri. Izvori se više ne koriste, česme ne rade, a bogataši su davno otisli. Kvart je nastanilo siromašnije stanovnistvo. Zemljotres koji je skoro uništio Lisabon, za divno čudo nije bitno oštetio ovo istorijsko jezgro grada i njegov lavirint uskih sokaka. Danas je Alfama odbacila lošu reputaciju, pretvarajući se u moderan zanatlijski okrug, ali i dalje zadržavajući svoj karakter i oronuli šarm.
Turista će brzo otkriti da u Alfami gotovo da nema ravnih ulica. Sve vreme u Alfami ćete se penjati po kamenim ulicama ili silaziti stepenicama, što može biti vrlo izazovno i naporno.

Zaista sam birao fotografije, ali ja prosto ne mogu da odolim uskim, krivudavim, kamenima ulicama sa kafićima sa 2-3 stola na trotoaru. U Alfami toj atmosferi dodatno doprinose i oronule fasada, grafiti, veš koji se suši između prozora.











Alfamin lavirint ulica najbolje se istražuje tako što se jednostavno izgubite u njemu, jer se oko svakog ugla ili strmog uspona pruža predivan mali trg, jedinstvena prodavnica, fensi kafe ili predivan pogled. Alfama je divan okrug, koji bi lako mogao uzeti celi dan za istraživanje. Tramvaj broj 28 pruža lakši način putovanja kroz Alfamu, ali je neverovatno popularan među turistima i lokalnim stanovništvom. U periodu 10-18 h često se ne može ući ili se mora stajati i tada treba posebno paziti na džeparoše. Uvežen je u 19om veku iz San Franciska. U krugu koji obilazi nalazi se veliki broj gradskih znamenitosti. Osim broja 28, najpoznatiji tramvaj Lisabona je najstariji model crvenog tramvaja na “turi po brdima” Lisabona – “Linha das Colinas” koji polazi od Praca do Comercio i uzbrdo pored katedrale Se, kruži ulicama Alfame.



Međutim ako se odlučite za oblizak tramvajem rizikujete da propustite uličnu umetnost koja je karakteristična za Lisabon.

Redosled mog obilaska Alfame bio je uslovljen položajem stana koji sam iznajmio. Imao sam sličnu logiku kao i prethodnog dana da razgledanja počnem od najviše tačke pa da se spuštam ka reci mada u Alfami to nije baš tako jednostavno jer i na tom putu ima dosta uspona. Alfami sam se vraćao više puta, posebno uveče.

Vidikovac Miradouro da Graça hvali se najboljim pogledom na zamak. Da ne budem dosadan, ali kao i na drugim vidikovcima tokom festivala postavljene su tezge i trg je okićen i uveče se skupi veliki broj ljudi. A televizor na kome gledaju fudbal kućna varijanta, zamišljam kako bi u Beogradu funkcionisalo ovo.











Mosterio de Sao Vicente da Fora - beli manstir sv. Vinsenta izvan zidina sagrađen je na mestu gde su donete mošti sv. Vinsenta, zaštitnika grada. Ono što je mene iznenadilo je da je na malom trgu ispred crkve takođe postavljena bina i da se uveče održavaju koncerti i da se služi alkohol. Iza crkve se određenim danima u nedelji održava najveća buvlja pijaca u Lisabonu.







Panteao Nacional je prelepa i jedinstvena crkva koja deluje kao nacionalni portugalski panteon i konačna mesto sahranjivanja mnogih važnih Portugalaca. Nacionalni Panteon je nekadašnja crkva sv. Engracije, koja je rušena, pa građena... sve je to trajalo, rušio se krov u nevremenu... konačno početkom dvadesetog veka doneta je odluka da građevina još uvek bez krova postane Nacionalni Panteon.

Crkva je imala burnu prošlost od osnivanja u 16om veku, od nepravedno optuženog mladića za krađu, njegove kletve da nikada neće biti dovršena, rušenja i mnogobrojne finansijske izazove, ali je konačno otvorena 1966. godine. Sa viših delova galerije pruža se pogled na simetrične geometrijske šare na podu, dok spoljna terasa pruža panoramski pogled na drevni Alfama i ušće reke Težo. Ilustruje jedinstveni grčki plan nacionalnog panteona (za razliku od latinskog poprečnog plana). Panteao Nacional se sastoji od četiri kratka krila jednake dužine koja se spajaju ispod kupole, dok zajednički latinski dizajn ima tri kratka krila i jedno dugačko krilo u kojem su vernici pozicionirani. Druga upečatljiva karakteristika unutrašnjosti je ponavljajući i simetrični uzorak, nema ukrasnih statua u bočnim udubljenjima i čitav kompleks izgleda minimalistički. Ovaj stil dizajna prati tradicionalne islamske konvencije i zaista je jedinstven u lisabonskim crkvama.









Nivo kupole izlazi na prostranu terasu koja pruža panoramski pogled na rasklimane ulice Alfame. Nažalost, položaj crkve je takav da ne pruža pogled na druge značajne spomenike Lisabona.



Kada se spustite i uđete u glavnu prostoriju, orgulje iz 18. veka su glavna atrakcija prizemnog nivoa. Orgulje su nastale u katedrali Se, ali su prenesene 1940-ih. U centralnoj prostoriji se nalazi šest mauzoleja koji pripadaju najznačajnijim portugalskim istorijskim ličnostima i svaki sadrži dobro napisan engleski opis njihove istorije i značaja. Zanimljivo da su sarkofazi prazni i da su ove ličnosti sahranjene na drugim mestima.





Postoje još tri pretprostora ispunjena sa ukupno deset istovetnih sarkofaga, dok je četvrti pretvoren u suvenirnicu. Unutra se cuju pesme Amalije Rodrigez, nacionalne ikone, koja je i sahranjena ovde.

Lisabonski zamak, Castelo de Sao Jorge, ponosno stoji iznad centralnog Lisabona i bio je sedište moći Portugala preko 400 godina. Sa kula Castelo de Sao Jorge pruža se fantastičan pogled na okrug Baixa i reku Težo. Postoje dva odvojena dela dvorca: mavarski dvorac (pre 12. veka) i Kraljevski dvor (13.-14. vek). Vrlo malo ostataka palate pretvoren je u vojnu kasarnu, a zatim uništen zemljotresom 1755. godine. Dvorac je uništen, ali je u velikoj meri obnovljen u ranim fazama republičke vlade 1920-ih. To ipak ne umanjuje privlačnost dvorca iako se ne može baš nazvati orginalnim i drevnim.









Na ulasku u dvorac nalazi se divovski crtež koji prikazuje kako je Lisabon izgledao pre zemljotresa iz 1755. godine. Ova slika je fascinantna, jer prikazuje katedralu Se sa kulom, staru crkvu sv. Antonio, stare zidine mavarskog grada i da je dvorac bio jedina zgrada na brdu.



Prvi portugalski kralj, Afonso I zauzeo je dvorac tokom bitke za oslobađanje Lisabona, a uz taj događaj vezana je i zanimljiva predaja. Portugalci su neko vreme držali Dvorac pod opsadom, ali nikako nisu mogli da uđu u njega. Jednog dana vitez Martim Moniz opazio je kako su vrata otvorena. Obavestio je saborce i prvi krenuo prema njima. Maori su već krenuli da zatvaraju vrata i uspeli bi u tome, ali se Moniz bacio s konja i svojim telom nakratko onemogućio zatvaranje vrata. Žrtvovao je vlastiti život za domovinu, ali je tim potezom omogućio ostalima da ga sustignu i konačno prodru iza velikih dvorskih vrata. Martim Moniz ostao je važna ličnost u portugalskoj istoriji, a odužili su mu se imenovanjem brojnih mesta po njemu, pa tako i jedna od stanica podzemne železnice u Lisabonu nosi ime Martim Moniz.

Dvorac se dugo vremena koristio kao kraljevska palata, pa je tako tamo Manuel I primio Vasca da Gamu nakon povratka iz Indije.







U jednom delu dvorca prikazani su i arheološki radovi kojim su otkriveni delovi mavarskih kuća i pratećih zgrada koje su se nalazile u sastavu ili u okolini dvorca.



Prateći tramvajske šine može se doći do još dva vidikovca.
Prvi je vidikovac Portas do Sol.





Drugi je vidikovac Santa Luzia zanimljiv po kolonadama i nadstrešnicom na kojoj visi vinova loza i po velikim kompozicijama plavo - belih azuležosa (portugalskih oslikanih pločica). Na jednoj kompoziciji je prikazan Praca do Comercio pre zemljotresa, a na drugoj bitka za oslobađanje Lisabona od Mavara.

Katedrala Se predstavlja crkvu koja je nekada bila džamija i ispod koje se i dalje vrše arheološka istraživanja. Reč Se nastala je po inicijalima Sedes Episcopalis, što u prevodu znači biskupovo sedište. Zanimljivo je da prvi biskup Lisabona nije imao portugalsko poreklo već je zapravo bio engleski krstaš po imenu Gilbert of Hastings, čije je sedište bila ova katedrala. Crkva je iznutra veoma mračna. To mi je i jedan od utisaka iz svih crkava koje sam ovom prilikom obišao. Čvrsta i impozantna Se katedrala je najvažnija i najpoznatija lisabonska verska građevina. Od 12og veka, katedrala Se je povezana sa ranom istorijom Portugala i u njoj se krštavalo, venčavalo i sahranjivalo portugalsko plemstvo i elita. Spoljašnjost velike stare crkve više liči na utvrđenje nego na verski objekat, sa masivnim čvrstim zidovima i dva impozantna zvonika.


Ako me pitate da li sam čekao trenutak kada će tramvaj proći ispred katedrale odgovor je da, to je jedan od najfotografisanijih motiva u Lisabonu.

Postoje dve glavne turističke sekcije u katedrali; religiozni brod i svetilište i napušteni klausteri na zadnjem delu. Klausteri su delimično iskopani kako bi se otkrili temelji džamije na kojoj je izgrađena katedrala Se. (Klauster je otvoreni prostor, vrt, omeđen pokrivenim stazama ili otvorenim tremom, sa lukovima ka unutrašnjoj strani karakterističan za srednji vek. Klauster je obično omeđen zidovima manastirskih građevina i najčešće je u obliku paralelograma pripojen uz južni zid crkve ili katedrale.)

Unutrašnjost je danas relativno skromna, od važnijih relikvija tu su kovčeg sa posmrtnim ostacima sv. Vinsenta, zaštitnika Lisabona i krstionica u kojoj je kršten sv. Antonije Padovanski, koji je rođen upravo u Lisabonu. Zanimljiva je i mala kapela Svete Ane, koja sadrži kameni grob nepoznate portugalske princeze iz 16. veka (veruje se da je to Dona Beatriz – žena kralja Alfonsa IV). Kamena princeza leži i čita knjigu, a pored njenih nogu je mali pas.













Ulaz u crkvu je slobodan, ali se plaća ulaz u nadsvođene hodnike i riznicu. Riznica sadrži mnoge vredne stvari iz tog vremena uključujući i ostatke Svetog Vinsenta koji je umro kao mučenik u vreme Dioklecijanove vladavine i progona hrišćana. Postoji legenda o tome kako su brod kojim su dovezeni njegovi ostaci u Lisabon, pratila dva gavrana. Ta dva gavrana se sada nalaze na grbu grada. Gavrani su i danas simbol grada. Fotografisanje je zabranjeno pa je ovo samo deo riznice koji sam uspeo da uslikam.